Koliko poznajemo svoju decu?

Kada gledate u zvezde, vaš pogled putuje do njih 8,5 minuta. Tako, zbog dinamike kretanja zvezda i zakona univerzuma, u trenutku kada ih gledate, one nisu tamo gde ih vidite, a možda više ni ne postoje. Slično tome i kada gledate svoje dete, zbog lične subjektivnosti i želje da ga zaštitite najčešće ni ne primećujete da je ono zrelije, samostalnije, snažnije… ili da je u svom razvoju već odmaklo korak napred, a da vi to niste ni primetili. Koliko zaista poznajemo svoju decu?

Na propuste da vidimo decu u onom trenutku njihovog razvoja gde oni objektivno jesu utiču roditeljska okupiranost egzistencijalnim problemima, malo vremena posvećenog deci i porodičnim vrednostima, kao i otpor da prihvatimo da naša deca imaju sopstvene vrednosti i želje. Očekujemo, bili mi toga svesni ili ne, da će naša deca ponoviti naše uspehe, i da će, poučeni našim greškama, oni te iste greške izbeći. Zapravo, zaboravljamo da oni imaju svoj put, nezavistan od naših uspeha ili poraza. Mi ih možemo i moramo usmeravati ali je značajnije da ih dobro upoznamo i podržimo da ostvare sopstvene ciljeve.

Šta znači poznavanje svog deteta? Da li ste sigurni da znate kako se vaše dete ponaša u vrtiću ili u školi, među svojim vršnjacima? Koliko na njegovo ponašanje, u onim prilikama kada vi niste prisutni, utiče upravo činjenica da niste prisutni? Koji su mu omiljeni bend-ovi ili profesori? Čega se plaši, šta ga nervira, ima li neke tajne? Koje sajtove posećuje, ko su njegovi facebook prijatelji?

Naša deca. Pre 10-ak godina istraživanje dece uzrasta 11-15 godina, iz 24 zemlje sveta, pokazalo je da, u poređenju sa svojim vršnjacima, beogradski školarci češće konzumiraju alkohol, više od dece, na primer, u Estoniji, Kanadi, Mađarskoj i Poljskoj. Takođe, češće preskaču užinu. Manje se druže nego deca u svetu, uprkos činjenici da lakše sklapaju prijateljstva.

Zastanite sada za trenutak i razmislite. Da li ste iznenađeni? Mislite li da vaše dete ne bi nikada “upalo” u ovu negativnu statistiku? Istina je, na žalost, sasvim drugačija. I ono dete koje lako slaže, i ono koje krade i ono sklono alkoholu, i ono koje je nasilnik kao i ono koje je žrtva nasilja… nije tuđe. To su deca naših prijatelja, komšija, rođaka, kolega sa posla. Sve su to naša deca. Ali, kako se dogodilo da roditelji ne primete da su njihova deca krenula tim putem? Kako je jaz među njima postao toliko veliki pa da se više skoro i ne poznaju? Zapravo, veoma lako, dešava se u mnogim porodicama. U nekom trenutku, roditelji su skrenuli pogled sa deteta, i ono je, poput zvezde, otišlo dalje.

Možete li sprečiti jaz između vas i deteta? Može li se neskretanje pogleda naučiti?

  • Detetova priroda i vaši prioriteti. Bez obzira kakva je priroda vašeg deteta, važno je da izgradite opšte prioritete : zdravlje, radne navike, vreme za igru…. Tako, i povučeno, ćutljivo dete morate naučiti umeću samoodbrane, jer je to, u savremeno vreme, šifra opstanka i oblik opšteg prioriteta. Sa druge strane, poštovanje njegove prirode znači vaše podržavanje. Na primer, ako od deteta koje, možda, voli da crta i izražava se na kreativne, umetničke načine očekujete da bude sportista, ili od deteta koje zanima samo sport očekujete da satima sedi u kući, ne pomerajući se dok radi svoje domaće zadatke – bili vi toga svesni ili ne, “gušite” njegovu prirodu i potencijale. Osim što dete odrasta u nesigurnu osobu, u njemu se formira i osećaj krivice jer ne može da uzvrati na vaša očekivanja. Ono tada počinje da krije svoja interesovanja i želje. Ono misli a najčešće ima i u ličnom iskustvu da njegovu različitost vi ne odobravate i ne podržavate. Tako, vremenom, prestaje da komunicira sa vama i povlači se u sebe.
  • Preispitajte svoja očekivanja. Mnogi roditelji nikada ne osveste u kolikoj meri je njihova ambicioznost za dete opterećujuća. Pronađite “pravu meru” svojih očekivanja. Jer, dok se od predškolskog deteta očekuje uglavnom da se igra, sa polaskom u školu, od njega se odjednom očekuje da se na određen način ponaša na času, da na vreme piše svoje zadatke, da sedi mirno, dobija dobre ocene, ne kasni na časove, sluša učiteljicu…Odnosno, i kada krene u školu, ne zaboravite da je vaše dete “samo” dete a da je njegov školski uspeh samo jedan segment njegove ličnosti. Zato, ne dozvolite sebi da sa njim razgovarate samo o školi, učenju, ocenama… jer time rizikujete da izgubite kontakt u svim drugim oblastima.
  • Vi kao uzor. Kako biste bolje razumeli svoje dete, razmislite koliko poznajete sebe? Možda je vaše dete određeno ponašanje koje vas “izluđuje”preuzelo upravo od vas? U tom slučaju, menjajte prvo sebe. Deca u predškolskom i nižeškolskom uzrastu žele da liče na svoje roditelje, jer su im to najveći uzori. U pokušaju da budete što bolji model za kopiranje, ne zaboravite da deca mnogo bolje uče iz vašeg ponašanja nego iz vaših reči. Ukoliko govorite jedno, a ponašate se na drugi način, dete će nepogrešivo znati čemu će dati prednost i kopiraće vaše ponašanje a ne vaše reči.
  • Iskrenost. Ako na detetovu iskrenost odgovorite kaznom ono gubi motiv da ubuduće bude iskreno. Ako ne oseća slobodu da vam kaže ono što zaista misli, ostaćete uskraćeni za informacije koje su njemu važne, a time i za priliku da ga upoznate i zaista razumete. Dokažite mu da je jasno izražavanje ličnog stava u vašem domu dobrodošlo, i da nema razloga za strah da će biti pogrešno shvaćeno ili odbačeno. Iskrenost u komunikaciji je posebno važna jer, iako će vaše dete među vršnjacima pronalaziti sagovornike, u mnogim oblastima je neophodno da taj sagovornik budete baš vi. Naime, vi ćete uvek umeti bolje da ga posavetujete o mogućim posledicama neke njegove odluke ili izbora, da mu prenesete odgovarajući sistem vrednosti, poučite ga osnovnim seksualnim informacijama nego što to može da učini vršnjak koji o istim ovim pitanjima možda zna i manje nego vaše dete.

Let a ne beg. Mnogim roditeljima se dogodilo da su propustili odrastanje svoje dece, upravo čekajući da reše ovaj ili onaj problem, trčeći za ovim ili onim rešenjem. Međutim, deca nisu sklona čekanju. Neskretanje pogleda ne znači vaše robovanje detetu niti potpunu kontrolu nad svakim trenutkom njegovog života. Naprotiv, neskretanje pogleda podrazumeva stav poštovanja dečije prirode, podrške osamostaljivanju, građenju samopouzdanja, ali istovremeno, i stav vašeg usmeravanja, tačnije, vaspitavanja. Zašto je to važno? Ako skrenete pogled i dopustite da budete okupirani poslovnim i drugim obavezama više nego svojim detetom, ono će, poput zvezde, nestati, pobeći vam iz vidokruga. Kada shvatite da svoju decu više ne poznajete, i da ste postali stranci, biće uveliko kasno za upoznavanje. Sa druge strane, umesto bega zvezde možete izabrati let ptice. Zahvaljujući tome što ste svoje dete pažljivo pratili, poznavali, podržavali…u svim fazama njegovog razvoja čak i kada jednom odleti iz vašeg gnezda, vi zauvek ostajete povezani nitima ljubavi. Zato, zadržite pogled na svom detetu i uživajte.

Rituali koji sigurnost znače

[dt_sc_two_third first]

Postoji uverenje da je opuštena sredina uslov odrastanja srećne dece. Međutim, sve dok se pod “opuštenom sredinom” smatra nedostatak bilo kakvih ograničenja i granica u ponašanju i odsustvo svakog autoriteta, ovakvo uverenje ne samo da je pogrešno već i izrazito štetno za dete u razvoju. “Haotična” atmosfera gde dete ne zna kada je vreme da se jede, kada da se spava, koje su njegove lične obaveze utiče da se dete oseća nesigurnim i zbunjenim. Zato je, od najranijeg uzrasta, neophodno da postoji određeni ritam dana u životu deteta. Ukoliko on izostane, kod deteta se rađa bespomoćnost jer svet odraslih doživljava kao mesto na koje ono samo nema nikakvog uticaja. Slično važi i za nas, odrasle osobe. U okruženju gde se toliko toga čini neizvesnim, utešno je znati da se bar nešto odvija po utvrđenom redosledu.

Većina roditelja zna da je za bebu preporučljiva što preciznija satnica hranjenja i spavanja, ali ne zna da razlog ne leži samo u zdravijem napredovanju bebe, već i u njenoj psihičkoj stabilnosti. Čak i u školskom uzrastu, dečji psiholozi i pedagozi će se složiti da dete postiže bolje rezultate ukoliko uvek u približno isto vreme radi svoje domaće zadatke, obavlja svoje obaveze (spremanje sobe na primer,), nego da mu prepustite na volju da ono samo određuje ritam svoga dana.

            Sa druge strane, i deca i odrasli imaju otpor prema obavezama i svemu što ima prizvuk “moranja”. Upravo zato, za psihički život čoveka, veoma su važni RITUALI.

Vaspitni značaj rituala. Svaka porodica ima svoje rituale. Oni su deo međusobnih odnosa unutar njenih članova, i menjaju se uporedo sa promenama unutar porodice. Detetovi prvi utisci o sopstvenom okruženju su zbunjujući i puni strahova. Brojna istraživanja crteža ili intervjui sa decom predškolskog uzrasta potvrđuju da oni veoma često sebe doživljavaju kao potpuno bespomoćna, izolovana bića koja nemaju nikakvog uticaja na dešvanja oko njih. Kada prihvati da su određeni običaji uvek isti, tj. nepromenljivi bez obzira na trenutne okolnosti – dete stiče osećaj sigurnosti.

Lek protiv «Neću». Inaćenje roditeljima kao i odbijanje izvršenja svojih obaveza je sastavni deo mnogih faza razvoja. Deca su sklona iskušavanju granica roditeljskog strpljenja i tolerancije. Svaki odlazak u krevet ili jutarnje umivanje, slaganje igračaka pred spavanje može postati izvor konflikata. Međutim, svaki ovaj zadatak će daleko bezbolnije izvršiti ukoliko je to deo porodične rutine koja mu odgovara. Ako pre spavanja uspostavite naviku čitanja priča, ili zajedničkog gledanja crtanog filma, ili je upravo pre spavanja onih vaših 15 minuta kada pričate najveće tajne… otpor prema odlasku na spavanje će se postepeno gasiti a pojaviće se želja za poštovanjem i održavanjem vaših novih navika.

Poboljšanje odnosa. Većina zajednički smišljenih rituala dodatno pojačava i poboljšava odnos roditelj: dete.Takođe, kada već uspostavljate određeni ritual trudite se da ga se dosledno pridržavate sve dok ne postane navika, rutina. Najbolji su oni rituali koje ste osmislili zajedno, i koje zajedno ispunjavate. Budite otvoreni za dečje predloge, pitajte ih za mišljenje, poslušajte njihove ideje da neke obaveze ili delove dana lepše i brže obavite. Već i započinjanje ovakvog razgovora detetu šalje poruku da se njegovo mišljenje poštuje i da je vama važno. Neka običaj da sa detetom često i otvoreno razgovarate, takođe bude jedan od vaših nezaobilaznih rituala.

Doslednost u poštovanju rituala. Ukoliko je neka aktivnost već postala uobičajena u vašoj porodici, pridržavajte je se, bez obzira na okolnosti. Odnosno, ako je vaš porodični ritual uspavljivanja ili kupanja deteta ugrožen iznenadnim gostima, pokušajte da ispoštujete ritual. Na ovaj način vi pokazujete detetu da vam je ono što vi radite zajedno važnije od gostiju i omogućavate mu da sačuva svoje osećanje sigurnosti. Odrastanje sa uverenjem da (skoro) ništa ne može da poremeti ustaljene zakonitosti u vašem domu je od neprocenjive važnosti za razvoj samopouzdanja. Postepeno, dete će formirati svoj stav o izvesnim nepromenljivim činjenicama, kao što su: mama svakog dana dolazi po mene u vrtić, tačno posle ručka, ili posle treninga je obavezno tuširanje, ili svakog ponedeljka idem u školicu engleskog jezika…Zahvaljujući uverenju da su ove činjenice, zaista, nepromenljive, dete će se osećati zaštićenim i sigurnim.

Bolji kvaliteta zajedničkog vremena. Savremeni, brzi način života uslovio je da mnogi roditelji nemaju vremena za decu. Zajednički odlazak na pijacu ili nedeljno prepodne posvećeno onim aktivnostima koje izabere dete, dogovor da ćete petkom ići kod prijatelja…tj. svi oni planovi kojih se pridržavate kontinuirano, obezbeđuju bolji kvalitet vremena koje provodite sa decom.

Tajne. U svakom detetovom uzrastu pronađite različite rituale prilagođene njegovim trenutnim potrebama. Naime, dete koje u svom iskustvu ima (pamti, razume, rado je prihvatalo), neke vaše ranije zajedničke događaje, imaće poverenje u vas i vaš odnos i kada bude u starijm uzrasnim fazama. Drugim rečima, mnogim ritualima, kao što su, na primer, proslava svakog polugodišta zajedničkim odlaskom u bioskop, načinima kojima se međusobno razumete (možda tajni jezik znakova može biti jedan od rituala za vašu porodicu)… vi ne samo što produbljujete i utvrđujete vaš odnos, već detetu nedvosmisleno pokazujete koliko ga volite. U slučaju dilema, konflikata, nesigurnosti… ovakvo dete, sigurno u vašu ljubav, biće spremnije da vam se poveri, zatraži savet i mišljenje. Roditelji tinejdžera dobro razumeju značaj uvida u život i odrastanje deteta u ovom uzrastu.

Ukratko: ritualima vi razvijate samopouzdanje svog deteta, izgrađujete još kvalitetniji vaš međusobni odnos, obogaćujete svoje roditeljstvo, ulepšavate zajedničko vreme i sebi i svom detetu. Sve dok ne počnete svoj život da bogatite najrazličitijim sitnicama koje čuvaju unutrašnju ravnotežu, rizikujete da pomalo podsećate na one ljude što uporno traže naočare svuda po stanu, ne primećujući da su im one sve vreme na nosu. Slično tome, i rituali su isto toliko vidljivi, uvek dostupni, takoreći, na nosu. Samo čekaju da ih već jednom primetimo i iskoristimo.

[/dt_sc_two_third]

Vaspitavajte optimistu

[dt_sc_two_third first]

Sećate li se priče o Petru Panu? Mogao je da leti jer je uvek imao svoje “srećne misli”. Bilo je dovoljno da ih se seti pa da poleti… A mi? Kao da smo neke velike istine iz dečijih bajki zaboravili. Očekujemo od drugih da nam pruže sreću, razlog za optimizam, samopouzdanje, radost…a oni to ne mogu, čak i kada jarko žele. Naime, naše srećne misli, optimizam, pozitivan pogled na svet – nisu u vlasništvu drugih ljudi. U nama su.

Optimizam je životni stav, stanje duha, navika pozitivnog razmišljanja… Istraživanje sprovedeno na Harvard univerzitetu pokazalo je da su studenti koji su u 25-oj godini bili optimisti bili mnogo zdraviji nakon 30 godina. Optimisti duže žive, imaju bolji imunitet, otporniji su na stres. Ne boje se rizika, pa su njihovi životi prepuni uzbuđenja i avantura. Znaju da sreću nikada ne čini jedna pojedinačna stvar (na primer, novac), pa uspevaju da ostanu puni radosti i ako ta jedna “sitnica” izostane. Lakše se snalaze (nego pesimisti) u društvenim situacijama, kreativniji su, zadržavaju mladoliki izgled i u kasnim godinama. Rado preuzimaju inicijativu. Poželjni su u svakom društvu. U ljubavnim odnosima, u većoj meri osećaju da ih partneri podržavaju pa imaju kvalitetnije emotivne odnose nego što ih ostvaruju pesimisti.

Način razmišljanja. Najznačajnija razlika između optimista i pesimista je u načinu razmišljanja. Kad im se dogodi nešto loše optimisti uzroke tih događaja vide u spoljnim i privremenim okolnostima, a pesimisti u unutrašnjim i trajnim uzrocima. Odnosno, ne razlikuju se po tome da li vide probleme ili ne, već po tome kako se nose sa onim što vide. Optimisti veruju da su negativni događaji izazov a pesimisti da je u pitanju trajno stanje, njihova loša sudbina, teorija zavere…

Promenite tmuran dan. Ako već od vas zavisi da li ćete neko iskustvo doživeti kao traumu ili izazov, kao poučno ili pogubno, umete li da preobratite tmuran dan u vedar, gotovo prolećan? Potrebno je malo truda. Držite se svojih svakodnevnih rituala (prva jutarnja kafa, šetnja…) Pronađite neku fizičku aktivnost koja vam odgovara (brzo hodanje, trčanje, gimnastika, vožnja bicikla…) Poklanjate zagrljaje i osmehe. Budite ljubazni. Izbegavajte da strahujete unapred. Priuštite sebi nešto lepo. Otiđite negde sa prijateljima. Recite nekome da ga volite. Provodite što više vremena na otvorenom prostoru. Slušajte svoju omiljenu muziku. Ali, ako već možete svoj (ponekad tako duboko uspavani i zaboravljeni) optimizam da probudite – možete li ga preneti na svoje dete? Može li se optimizam učiti?

Da li se optimista rađa ili postaje? U prvoj godini života deteta odrasli, (pre svega majka) zadovoljava sve njegove potrebe. Međutim, te potrebe nisu samo fiziološke i fizičke (za hranjenjem, spavanjem, presvlačenjem..) već i one suptilnije, kao što su potreba za dodirom, za pažnjom, nežnošću…. U zavisnosti od toga koliko su ove potrebe zadovoljene dete stiče određeno iskustvo. Zatim, to iskustvo generalizuje na celokupno okruženje. Tako, već u ovom ranom uzrastu, na osnovu poverena koje je dete steklo u svoju majku i koliko je bilo paženo, voljeno, maženo… zavisi da li će svet doživeti kao pretežno prijatno, ili pretežno neprijatno mesto. Odnosno, već tada, krajem prve godine života, možemo odrediti da li će dete odrasti u optimistu ili pesimistu.

Osim toga, deca usvajaju način ponašanja odraslih. Ona uče iz primera, kopiranjem svojih najvećih uzora, roditelja. Kao što će se iskrenosti tj. nelaganju naučiti najpre ako vi sami ne lažete, ili ljubavi prema knjigama, ako je to i vaša ljubav, ili usvojiti određen stav prema praznicima… tako će gledajući u vas, preuzeti i vaš način razrešavanja problema. Ukoliko svojim problemima pristupate sa optimizmom– činite mnogo za detetov budući pristup problemima.

Zato, ukoliko ste propustili da svoje dete ili sebe učite optimizmu u proteklim godinama – počnite danas. Postoji nekoliko važnih lekcija.

Ljubav. Najznačajnjije što možete pružiti detetu jeste uverenje da ga volite najviše na svetu. Brojna istraživanja dokazuju da deca koja nisu mažena, grljena i kojoj nije pokazivana ljubav u najranijem detinjstvu – sporije napreduju. Ponekad se ovaj nedostatak odražava na njihov celokupni kasniji razvoj, pa su i kao odrasle osobe nesigurne, bez izraženog integriteta, slabijih socijalnih veština. Detetu je potrebna jasna potvrda za ono što misli i pretpostavlja… I zato je važno, bez obzira što se vama podrazumeva, da svoju decu volite najviše, svoju ljubav otvoreno, direktno i često deci što više pokazujete i govorite. Ne brinite, ne možete preterati, ne možete dete tako “razmaziti”, pa nema razloga ni da škrtarite. Jednostavno je, istinito i lekovito: “Ja tebe volim najviše”.

Žar. Podržite strast, žar vaše dece. Dozvolite im da neguju svoje hobije, da razvijaju svoja interesovanja, veruju i pokušavaju da ostvare sopstvene (a ne vaše) snove i ambicije. Kada im omogućite da se bave onim što sami izaberu i u čemu uživaju (sport, muzika, čitanje…) poklonili ste im“vetar u leđa” jer ste ih upravo vi (njihovi najveći uzori i autoriteti) podržali u nečemu što je njima lično važno. I za vas je važno da imate svoje hobije. Bavljenje onim što volimo uvek “greje srce” a to i jeste velika prednost svih optimista.

Prijatelji. Učite dete da neguje svoja prijateljstva. Kada bude sposobno da se svađa, miri, prihvata tuđe slabosti ili greške, kada bude dovoljno sigurno u sebe da se izvini kada uvidi da je pogrešilo – omogućili ste mu da u budućnosti pruža i prima ljubav, život pun prijatelja (koji odmah podrazumeva manji stres) i razvoj pozitivnih emocija.

“Čaša je polu puna“. Pogrešno je verovanje da optimisti svet gledaju kroz ružičaste naočare. Oni su uglavnom, realisti. Znaju da je čaša istovremeno i polupuna i poluprazna. Ali, ako postave previsoke ciljeve, uspevaju da se prilagode okolnostima i svoje ciljeve promene, kako bi opet došli došli do moguće realizacije i ličnog zadovoljstva. Naučite decu da cene ono što imaju, da se raduju i uživaju u svakom trenutku dana. Time podstičete njihovu veru u svoje sposobnosti. Deca koja veruju u sebe će se izazovima radovati, pristupati im bez straha. Važno je da svet vide kao lepo mesto u kome su oni važan deo i na koji mogu da utiču svojim postupcima.

Rituali. Obogatite život malim, svakodnevnim radostima. U svakom detetovom uzrastu pronađite različite rituale prilagođene njegovim trenutnim potrebama. Dete koje u svom iskustvu ima (pamti, razume, rado je prihvatalo), neke vaše ranije zajedničke događaje, imaće poverenje u vas i vaš odnos i kada bude u starijm uzrasnim fazama. Uživajte u zajedničkim šetnjama. Razgovarajte. Idite na kolače ili u bioskop. Provedite što više vremena zajedno. Razmenjujte iskustva o svakom proteklom danu. Smejte se što više. Igrajte se.

Zajedničko učenje. Roditeljstvo je zajedničko odrastanje. Naime, vaš roditeljski staž ne može biti duži nego što su kalendarske godine vašeg deteta. Kako ono odrasta, tako i vi postajete sve iskusniji i sigurniji u ulozi mame ili tate. Zato, kada počnete da negujete optimizam kod svog deteta, istovremeno, negovaćete optimizam u sebi. Biće to zajedničko učenje, lekovito i za vaše dete i za vas.

Probudite Petra Pana u sebi. Pronađite svoje “srećne misli” i poletite. Zaslužili ste.

 

[/dt_sc_two_third]

Sreća ili uspeh?

[dt_sc_two_third first]

Da li vam je važnije da vaše dete bude srećno ili uspešno? Kako su povezani? Koja je razlika? Može li da bude i srećno i uspešno? Kako?

Iako je uopštena definicija sreće: “trajno zadovoljstvo, spokoj, veselje, raspoloženje”, zapravo, svako od nas može smisliti svoju definiciju, već u zavisnosti od toga šta nas lično usrećuje. Tako, neko će sreću povezati sa sigurnošću ili visokim standardom, a neko drugi sa slobodom, ljubavlju, unutrašnjim mirom.

Slično je i sa pojmom “uspeh”. Jedna od najčešćih definicija uspeha jeste: ” postignuće sopstvenih životnih ciljeva”. Međutim, šta su vaši životni ciljevi, znate samo vi. Kada su u pitanju deca, mi odrasli, dajemo sebi pravo da, umesto njih, određujemo uspeh i za njih. Odnosno, bez obzira na naše najbolje namere, činjenica je da od dece zahtevamo da budu uspešna po našim sopstvenim kriterijumima a ne njihovim. Tako, većina odraslih smatra da je dete uspešno ukoliko ima zadovoljavajuće školske rezultate. Najveća rizik ovako zamišljenog uspeha jeste ukoliko su roditelji preterano ambiciozni. Naime, kada dete ne može da ispuni ambicije svojih roditelja, započinje dug ciklus disfunkcija u njihovim odnosima kao i u razvoju deteta. Upravo zato, veoma je važno odrediti kriterijume uspešnosti deteta prema njegovim sposobnostima, talentima, mogućnostima. Da biste ispunili ovaj uslov, neophodno je da ga dobro poznajete.

Zaista, koliko poznajete svoje dete? Zajedničko istraživanje Agencije Associated Press i MTV stanice ispitalo je 1.300 osoba uzrasta od 13-24 godine. Istraživanje je realizovano kroz upitnik tzv. “otvorenog tipa”, u kome svako ima priliku da napiše upravo ono što sam misli, umesto da bira neki od ponuđenih odgovora. Cilj ispitivanja bio je da se ustanovi šta je ono što mlađe generacije najviše ispunjava, šta najviše doprinosi njihovoj sreći. Pre nego vam ja kažem rezultate, zamoliću vas da razmislite šta bi vaše dete u tinejdžerskom uzrastu odgovorilo na ovo pitanje, ili možda, šta biste odgovorili vi kao odrasla osoba. Mislite li da su odgovori bili: novac? Najbolje ocene u školi? Seks? Niste pogodili. Čak tri četvrtine ispitanih tinejdžera je reklo da ih srećnima čini kvalitetan odnos sa roditeljima i da im je najbitnije provođenje vremena sa porodicom. Tek na drugom mestu je: “druženje sa prijateljima”, a na trećem: “partnerski odnosi”. Zašto sam vas zamolila da razmislite o mogućim odgovorima? Zato što ono što biste vi odgovorili govori o vama. Ono što su odgovorila deca, govori o njima. Projekcija naših vrednosti na sistem vrednosti dece govori o tome koliko ih ne poznajemo, šta od njih očekujemo, i što je najvažnije, na koji put ih usmeravamo.

Ipak, formiranje srećnog deteta je dugotrajan proces. Danas se smatra da se već u prvoj godini života određuje da li će dete postati optimista ili pesimista, u zavisnosti od ponašanja roditelja, pre svega, majke. Tako, na osnovu toga u kolikoj meri su zadovoljene bebine potrebe za hranjenjem, presvlačenjem ali i za nežnošću, dodirom, pažnjom… beba taj stepen zadovoljstva generalizuje na celokupno svoje okruženje. Na ovaj način ona prima informaciju o svetu kao o pretežno prijatnom ili, u slučaju nedovoljne ispunjenosti njenih potreba, kao o pretežno neprijatnom mestu. Optimistična deca imaju mnogo bolje predispozicije da postanu srećne odrasle osobe a smatra se da optimizam stečen u detinjstvu, ostaje kao trajna vrednost i u odraslom dobu.

Sreća i školski uspeh. Brojna istraživanja potvrđuju povezanost iskustava iz ranog dečijeg uzrasta i uspeha u detinjstvu i odraslom dobu. Takođe, dokazuju da za akademska postignuća deteta nisu toliko bitni ni materijalni status porodice, ni genetska predispozicija, pa čak ni inteligencija koliko faktor sreće. Istraživanje Univerziteta u Londonu autora dr Jan-Emmanuel De Neve objavljeno i u Daily Mail-u, obuhvatilo je više od 15.000 odraslih osoba. Ovo istraživanje potvrđuje da su najuspešnije one odrasle osobe koje su u detinjstvu bile srećne, opuštene, nasmejane. Oni su uspešniji i u formiranju stabilnih i dugoročnih partnerskih i prijateljskih odnosa. Zanimljivo je da imaju i bolju finansijsku situiranost, (čak 22% veće prihode) od onih odraslih osoba koje o svom detinjstvu ne misle kao o srećnom periodu.

Zašto je to tako? Srećna deca porastu u komunikativnije, otvorenije odrasle osobe, sa više samopouzdanja i spremnosti za rizike od onih koji nisu imali srećno detinjstvo.
Zaista, kada pitate srećne osobe zašto su srećne, one kao primer navode dobre međuljudske odnose sa porodicom i prijateljima, ljubav i zadovoljstvo bavljenja onim što vole. Uspeh i školska postignuća ne igraju značajnu ulogu u ovim odgovorima. Slično tome, kada pitate uspešne osobe zašto su uspešne, kako su do svog uspeha došli, oni pominju radne navike, dobru koncentraciju, jaku motivaciju… Sreću, ne pominju.

Dakle, da bi vaše dete bilo uspešno, uslov je da ima srećno detinjstvo. Pomozite mu u tome.

  • Roditelji a ne prijatelji. Budite saučesnik u životu deteta a ne puki posmatrač. Uvek se “držite” uloge roditelja jer će vaša deca među vršnjacima već pronaći dovoljno prijatelja. Neka vaši odnosi budu što više prijateljski (sa mnogo poverenja, podrške, iskustava…) ali uvek u okvirima: roditelj-dete.
  • Pravo na grešku. Kada dete živi u sredini koja mu dozvoljava da ne bude savršeno, ono uči da slobodno razvija svoje potencijale i “razmaše krila”. Ono zna da će biti prihvaćeno sa celim paketom svih svojih osobina pa ako i pogreši, ima gde da se vrati.
  • Mnogi roditelji više razumevanja pokazuju za svoje prijatelje, komšije, kolege sa posla nego za svoju decu. Zaboravili su kako je to “biti u detetovim cipelama” i ne pokušavaju da se uz svoju decu toga podsete. Tako se stvara generacijski jaz, a dete, sa pravom o vama misli kao nekome ko ga ne razume i ne poznaje.
  • Pokažite ličnim primerom da poštujete iskenost. Podelite i vi sa detetom nešto lično, što možda nije pohvalno po vas, kako bi ono shvatilo da je takvo ponašanje u vašem domu dobrodošlo. Veoma vodite računa da kada vam dete nešto iskreno poveri, što mu je možda bilo lakše da prećuti ili da vas slaže, tu iskrenost i pohvalite. U slučaju potrebe, kaznite delo o kome dete govori a ne njegovo iksreno istupanje.
  • Naučite da budete sagovornik a ne predavač. Komunikacija mora biti dvosmerna, konkretna, jasna. Ne postavljajte se na superiorni položaj. U trenucima kada ne znate kako verbalno da reagujete, “prebacite” se na neverbalni jezik. Zagrljaj je komunikacija, takođe.
  • Podrška. Tražite razloge za pohvalu a ne za kritiku. Radujte se njegovim uspesima, i uvek mu budite dodatni “vetar u leđa”. Otvoreno mu pokazujte i koliko ga volite. Ne brinite, nećete preterati, nećete dete “razmaziti”.

Džordž S. Paton je rekao: “Uspeh je koliko visoko odskočite kada padnete na dno”. Međutim, koliko će dete da odskoči, koliko dugo da leti, kojom brzinom da se podigne kada padne na tlo… uveliko zavisi od vas. Zato, vratimo se na početak ovog teksta. Sreća ili uspeh? Odgovor je : oboje. Samo, obratite pažnju na redosled. Kada pružite svojoj deci osnovu za sreću, ona imaju šansu da budu i uspešna posebno, u svojim ličnim (a ne vašim) snovima i ambicijama. To je sasvim dovoljno. Uostalom, ima li većeg uspeha od : biti srećan?

[/dt_sc_two_third]

Roditeljske zablude

[dt_sc_two_third first]

Roditeljske zablude su toliko brojne da su postale sastavni deo naših najdubljih uverenja. Ponašamo se u skladu sa njima, svakodnevno ih izgovaramo, savetujemo drugima, ne shvatajući da ih tako samo negujemo, na štetu nas, i još više, naše dece.

 

Malo dete mala briga a veliko dete – velika briga. Svaki uzrast deteta ima svoja iskušenja i znači brigu za roditelje. Zato, iako su iskušenja veća za starije dete, mnogi roditelji to shvataju kao lakši zadatak jer se sa detetom tada lakše sporazumevaju i dogovoraju.

Svaka majka se odmah zaljubi u svoju bebu. Ne, češće se dešava da je potrebno vreme da se mama i beba međusobno upoznaju i naviknu pre nego se rodi doživotna emotivna vezanost.

Preteranom ljubavlju se deca mogu razmaziti. Ljubav ne može biti preterana, niti na bilo koji negativan način uticati na dete. Sa druge strane, nije pokazivanje ljubavi uticalo da dete bude razmaženo, već određeni roditeljski stav, preterano zaštitnički odnos, dopuštanje da se dete ponaša kako želi, bez jasno postavljenih granica.

Jaz između generacija mora da postoji. Generacijski jaz mora da postoji samo u biološkom smislu. Ukoliko umete da pravilno slušate i sa detetom razgovarate, jaz u komunikaciji i vašem međusobnom odnosu ne mora nikada da se pojavi.

«Dobra» majka je ona majka koja ne radi već ostaje kod kuće s decom. Zaposlene mame mogu biti optimističnije, zadovoljnije osobe, jer se mnoge žene ostajući u kući osećaju loše, zapostavljeno, nedovoljno važno. Osim toga, ukoliko je majka zadovoljna svojim poslom, ona ima više samopouzdanja, što utiče i na povećanje samopouzdanja kod dece.

“Svako dete gajili smo na potpuno isti način a oni su toliko različiti”, kažu roditelji. Međutim, različit je rang među braćom i sestrama, različiti su uslovi i okruženje (van vaša četiri zida) u kojima raste prvo i svako naredno dete, ali ponajpre, različit je međusobni odnos roditelja kada gaje svoje prvo i svako sledeće dete. Takođe, sa svakim sledećim detetom, roditelji imaju više iskustva u roditeljskoj ulozi, što bitno utiče na atmosferu u kojoj će dete rasti.

Kada dođe do nekog konflikta između roditelja i dece neophodno je da se roditelji “drže” zajedno. Veoma je nepravedno da se roditelji postave na istu stranu a dete ostave izolovano na drugoj. Osim što se dete tada oseća usamljeno i neshvaćeno, istovremeno se značajno urušava roditeljski autoritet, i to naročito onoga koji se postavlja na partnerovu stranu a da pri tom ne deli njegovo mišljenje. Samo u slučaju veoma važnih odluka dogovorite se da zastupate isto mišljenje,

Moje dete nikad neće imati tako dobre prijatelje kao što su mu otac ili majka. Podrazumeva se da svom detetu želite da ima prijatelje koji će mu biti iskreni i dobronamerni baš kao što ste vi. Ali, vaš zadatak nije da budete prijatelji, niti to možete biti. Deca će imati prijatelje među svojim vršnjacima ali druge roditelje nigde neće naći. Budite ponosni na to.

Jednoroditeljske porodice, ili porodice samohranih majki su po dete uvek štetne, neodgovarajuće porodice. Jednoroditeljske porodice su, jednostavno, različite porodice, baš kao što su međusobno različite i porodice sa dva roditelja. Deca iz jednoroditeljskih porodice postižu ista akademska postignuća i ponašanja kao i njihovi vršnjaci iz porodice sa dva roditelja. Na žalost, dva roditelja ispod istog krova nisu garancija harmonije i ljubavi.

Agresivne igračke razvijaju agresivnost! Na pojavu agresivnosti utiče više faktora, uključujući sadžaje koje dete „upija“ kroz TV ili kompjuterske igre, ali ponajviše njegovo neposredno okruženje. Tako, ako u svom okruženju nema model agresivnog roditeljskog ponašanja, kao tolerisanog ponašanja, i ukoliko je njegovo vršnjačko okruženje nenasilno, bez obzira na agresivne igračke, ni dete se neće razviti u agresivca.

Darovito dete je uspeh angažovanih i veoma posvećenih roditelja. Zablude i predrasude vezane za darovitost dece su veoma brojne. Na primer, obično se misli da je darovitost ili u potpunosti nasledna, ili da je u potpunosti rezultat uticaja roditelja ili nastavnika. Takođe, veruje se da darovitu, tj. talentovanu decu mogu imati samo izrazito obrazovani roditelji, ili samo oni sa manjim brojem dece… Ipak, najizraženije je mišljenje da je darovito dete rezultat rada njegovih posvećenih i brižnih roditelja.Međutim, roditeljska uloga u odgajanju darovitog deteta nije ni izbliza toliko velika. Ono najznačajnije što roditelj može i treba da učini jeste da svoje dete posmatra i kada, prepozna neku osobenost ili talentat – svoje dete usmeri u odgovarajućem pravcu.

Detetov problem je moj (roditeljski) problem. Većina roditelja detetov problem shvata kao sopstveni i oseća se pozvanim da pronađe rešenje. Pri tom zaboravljaju da bi to rešenje možda i bilo dobro kad bi problem bio njihov. Ali, vaše dete je drugačije od vas. Ono ima svoje emocije, svoje mišljenje, svoje ambicije i želje. Pomozite mu tako što ćete umeti pažljivo da ga slušate, pružate mu podršku i razumevanje umesto što ćete mu vi davati svoje, gotove odgovore i rešenja. Možda je vaš odgovor najbolji na svetu, ali dete do njega treba, za sopstveno dobro, da dođe samo.

Brojne su i zablude o fizičkom kažnjavanju dece. Na primer: „Batine su iz raja izašle“ ili:“I mene su moji roditelji tukli, pa šta mi fali?“ Međutim, ako ste od onih koji su prošli kroz „telesno čeličenje“ svojih roditelja, verovatno se toga još sasvim dobro sećate, iako ste odrasla osoba. To je uticalo na vas, obeležilo vas je. Da su vas roditelji kažnjavali na neki drugi način, vi bi danas bili drugačija kao osoba, imali drugačiji odnos prema svojim roditeljima, ali i prema svojoj deci.

U Srbiji nema toliko telesnog kažnjavanja, preteruje se sa podacima“, ili: „Telesno kažnjavanje nije nasilje. Samo je seksualno nasilje „pravo“ nasilje…“, ili: „To što ponekad udarim dete ne znači da će ono sutra postati nasilnik”. Ipak, ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo, jer ga vi koristite, dete će usvojiti takav način ponašanja jer ne poznaje nijedan drugi, i usvojiti ga kao sopstveni model ponašanja. Druga strana mogućeg ishoda jeste da u budućnosti ostane žrtva, kao što je i danas, odnosno: kada postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja i “pronađu” nekog drugog nasilnika.

 

Britanski novinar Tim Lot je u magazinu “Gardijen” objavio svoja razmišljanja o roditeljskim zabludama. S obzirom da je on otac četvoro dece,u svoj spisak zabluda uneo je pored puno ličnog iskustva, humora i ironije.

  • Deca su razumna. Ne, deca su luda. Ne pokušavajte da ih urazumite.
  • Deca su glupa. Ne, deca su vrlo pametna. Ona nastavljaju da postavljaju pitanja od kojih smo mi odrasli odustali.
  • Deca obraćaju pažnju na ono što govorite.Ne, ona obraćaju pažnju na ono što radite.
  • Najveći dečji strah je strah da ćete umreti. Ne, ona se najviše boje da nisu dovoljno vredna vaše ljubavi.
  • Deca žele da na njih trošite puno para. Ne, deca žele da na njih trošite puno vremena.
  • Deca se rađaju dobra i onda se polako kvare. Ne, deca su, kao i njihovi roditelji, mešavina dobrog i lošeg.

 

Konačno, stav većine roditelja da je upravo njihovo dete lepše, pametnije, talentovanije od druge dece, takođe se može smatrati zabludom. Iako su statističke šanse da je vaše dete iznad proseka izrazito male, hajde da se složimo da je ovaj stav istinit. Upravo je vaše dete najlepše, najjedinstvenije, najidealnije… na svetu. Ali, i moje dete, takođe.

 

 

[/dt_sc_two_third]

Težina sprovodjenja doslednosti

[dt_sc_two_third first]

Stav da roditelj treba da u svakom trenutku bude dosledan u svom ophođenju prema deci je veoma uobičajen i pedagoški opravdan. Međutim, slično stavovima da uvek treba da budete strpljivi, puni poverenja, razumevanja, da imate odgovarajući autoritet… tako je i insistiranje na konstantnoj doslednosti mnogo lakše reći nego sprovesti u delo.

Zašto je teško biti dosledan? Deca će u većini svojih faza razvoja, pa čak i u pubertetu ispitivati granice vašeg strpljenja i autoriteta. Tako, vi ćete možda, uspeti da savladate doslednost potrebnu za jednu fazu razvoja, ali taman kad to učinite, dete se “prebacilo” u sledeću. Osim toga, na vašu doslednost mogu uticati i drugi faktori kao što su vaša emotivna stabilnost, trenutni sticaj okolnosti, sigurnost u zahtev koji postavljate detetu… Većina roditelja ne može da izdrži napor da bude dosledna u svakom trenutku pa se odlučuje na ponašanje koje im je, u tom trenutku, jednostavno, lakše ili podležu pritisku sredine (na primer, popuštaju detetu ne zato što veruju da je to u detetovom najboljem interesu, već zato što ne žele da dalje privlače pažnju prisutnih), Primeri za te situacije su oni roditelji koji ispunjavaju svaku detetovu želju kada su na javnom mestu.

Značaj doslednosti. Dosledno ponašanje roditelja utiče na samopouzdanje, kako roditelja tako i dece, a autoritet roditelja se na ovaj način gradi najbezbolnije i najbrže. Istovremeno, tada i deca razvijaju poverenje u vas, jer, kada uspete da neki svoj zahtev detetu objasnite a zatim na njemu insistirate, ono će postepeno steći iskustvo da nema svrhe da se opire jer ćete vi biti uporniji. Sve dok svoje zahteve argumentujete i ostajete uporni u njihovom sprovođenju, poverenje koje dete u vas stiče zasniva se na međusobnom uvažavanju, a ne na strahopoštovanju.

Doslednost podrazumeva vaše nepromenjeno ponašanje u istim situacijama. Ukoliko, na primer, uvek istrajavate u zahtevu da pre spavanja dete mora da sredi svoje igračke, ono će na taj način na najbrže usvojiti pravilo da mora da ih sređuje. Odnosno, dete će imati lično iskustvo da se u vašem domu to podrazumeva, da vi ne popuštate, da je vaša reč u ovoj situaciji “jača”, pa će je, samim tim, i najbrže prihvatiti. Takođe, dete zna da ako možete da istrajete u jednoj oblasti, moći ćete i u nekoj sledećoj. Njemu je potrebna sigurnost u vaše postupke i uverenje da je ono pod vašom kontrolom. Ono raste u svetu prepunom utisaka, boja, oblika, iskustava koje tek treba da nekako klasifikuje i obradi.

Zašto je izostanak doslednosti loš po dete? Zamena uloga autoriteta roditelja i deteta je veoma štetna po dete. Izostankom vaše doslednosti, dete shvata da ako je ono dovoljno uporno u nečemu (na primer, pravi scene u prodavnici zato što želi da mu nešto kupite), vi ćete, na kraju popustiti i ispuniti mu želju. Poruka koju na ovaj način dete usvaja je nalik “zelenom svetlu” za njegovo buduće ponašanje. Naime, nesvesno, ono shvata da može da manipuliše vama jer je pronašlo način da određenim sredstvima (vikanjem, bacakanjem, plakanjem, ćutanjem, inaćenjem…) postigne svoj željeni cilj. Osim toga, deca ponekad primenjuju i drastična sredstva koja roditeljima dodatno otežava sprovođenje doslednosti, kao što su : odbijanje da jede, da spava, da se kupa, da ide u vrtić… U takvim situacijama, roditelji popuste ne primećujući da ova dečija ponašanja ne moraju uvek da predstavljaju izvor dubljih problema već samo novopronađene načine za postizanje istog cilja.

Pokazana doslednost. Sa druge strane, vaša doslednost podrazumeva nepopuštanje pred dečijim pritiskom, smirenu, čvrstu i uvek istu reakciju. U navednim primerima bi ta reakcija značila da priđete detetu, pogledate ga u oči, ozbiljnim glasom mu kažete da ne može da dobije to na čemu insistira u tom trenutku, da ćete o tome razgovarati kada se smiri, da vi ostajete pri svojoj odluci, da od njega očekujete da vas posluša. Kada ponudite takvu reakciju, dete shvata da ste vi čuli i razumeli njegov zahtev ali da ćete istrajati u sojoj odluci, odnosno, da se njemu “ne isplati” da se dalje buni.

Šta možete da učinite kako bi bili dosledniji prema deci?

  • Dosledna baza uz nedosledne oscilacije. Odredite oblasti u kojima nećete odstupati. Na primer, u uzrastu od 5 godina možete insistirati da dete pre spavanja spremi svoje igračke ili obavi higijenske navike. U ovom insistiranju budite uporni, ali zato, dozvolite (i sebi i detetu) da u nekim drugim situacijama popustite pred detetovim zahtevom (na primer, dozvolite da ono izabere odeću koju će obući za vrtić). Naravno, šta ćete izabrati kao ponašanje na kome insistirate je stvar vaših prioriteta. Individualne razlike su veoma velike pa ono što zahteva potpuno pridržavanje pravila u vašoj porodici može biti veoma različito od pravila u nekoj drugoj porodici.
  • Razgovarajte sa detetom. Ukoliko se dete izrazito opire nekom vašem zahtevu, razgovarajte. Moguće je da je dete u pravu, i da vi jednostavno, niste primetili da je ono preraslo određeno ponašanje na kome vi još uvek insistirate. Razgovarajte sa njim i o vašim vaspitnim metodama, kaznama, nagradama, šta mu smeta, ima li predloge kako da nešto radite bolje. Podrazumeva se da čim je dete spremnije na saradnju to je vama lakše da budete dosledni.

Konačno, iako je roditeljska doslednost, zaista izuzetno važna kao način vaspitavanja dece, ne budite prema sebi prestrogi. Niko od onih koji vam poručuju da MORATE UVEK da budete dosledni u tome ne uspeva. Utešno je što vaše predomišljanje, takođe, može imati pozitivnu poruku. Naime, kada vi na nečemu insistirate, dete vam se opire, pa vi, na kraju, ipak, popustite, dete shvata da je u redu i ponekad se predomisliti. Za ovakvu pozitivnu poruku važno je da imate argument za svoju novu odluku, tu koju ste izabrali predomišljanjem i da svoje nove razloge objasnite detetu.Tada ono usvaja da i ono ima slobodu da se u nečemu predomisli ako je sigurno da je nova odluka bolja od prethodne. Naime, zacrtanost za isti stav i “slepo” insistiranje na njemu jeste dosledno ponašanje , ali to još uvek ne znači da je to i najbolje za vas ili vaše dete. Naime, ma koliko doslednost bila važna, važnije je da imate argumente za odluke na kojima insistirate, pa makar se one često i menjale.

[/dt_sc_two_third]

Dečije laži – uslov za uspeh?

[dt_sc_two_third first]

Roditelje ne brine što dete povremeno nešto slaže, jer znaju da to za njega može biti i korisno. Međutim, činjenica koja zaista plaši jeste da je dete u svojim lažima sve veštije, da ga je sve teže “uhvatiti” i da više ne možete biti sigurni da li laže i vas, roditelje.

 

Definicija laži ima veoma mnogo. Tako, dok je po nekima laž samo ono što svesno izgovorimo kao neistinu, po drugima je laž i ono što svesno prećutimo. Psiholozi smatraju da je laž i odraz odrastanja i razmišljanja, uobičajen deo emocionalnog i intelektualnog razvoja deteta.

Prve dečije laži se javljuju oko druge godine života, kada dete počinje da shvata da roditelji koji su u njegovim očima neprikosnoveni uzori, uvek nepogrešivi, savršeni, najbolji… ipak, ne umeju da čitaju misli. U predškolskom periodu, mašta i stvarnost se prepliću pa će roditelji povremeno misliti da ih dete laže, dok ono zaista veruje u neku svoju priču. Kada pođe u školu, granica između istine i laži je jasno postavljena i dete razume da je lagati loše. Učestalost laganja u ovom periodu zavisi od odnosa sa roditeljima, njihovih očekivanja, emotivne stabilnosti deteta, potrebe da se izbori za svoj status među vršnjacima…

U periodu puberteta, laganje okoline a ponajviše roditelja postaje veoma izraženo. Tinejdžeri teško nalaze zajednički jezik sa roditeljima i ubeđeni su da bi im iskrenost donela samo nove probleme (svađe, viku, kazne…), pa radije biraju da nešto prećute ili slažu.

Studija sa Pen Stejt Univerziteta pokazuje da čak 96% tinejdžera laže svoje roditelje o svojim školskim ocenama, svom društvu, odnosima sa suprotnim polom, kako troše novac… ukratko, gotovo o svemu. Iako ovaj podatak deluje veoma zabrinjavajuće, u njemu se krije i velika uteha. Naime, razlog zašto tinejdžeri u tolikoj meri lažu jeste pokušaj da svoje roditelje zaštite od mogućeg razočarenja ili emotivnog povređivanja. Teško je prihvatiti ali laganjem zapravo pokazuju izvesnu ljubav.

Šta možete da učinite da smanjite dečije laganje?

Najčešći razlozi za dečiju neiskrenost su pokušaj da se izbegne kazna, potreba da se privuče pažnja, ispitivanje granica roditeljske tolerancije, lična nesigurnost…

Roditelji nisu spremni da priznaju, ali su deca svoje prve laži naučila upravo od njih, roditelja. Zato, najpre:

  • Osvestite svoje reči. Vi najbolje znate u kojoj meri i zbog kojih razloga lažete. Ipak, odrasli često imaju dvostruke kriterijume, pa za mnoge svoje izjave nalaze opravdanje i ne tretiraju ih kao neistine. Na primer: kada dete pokušavate da u nečemu sprečite ili želite da ga zaplašite: “Ne pij kafu, porašće ti rep (ili brkovi)”, ili”Ako ne budeš dobar, odneće te veštica..”, kada želite da izbegnete razgovore za koje niste spremni: “Donela te je roda”, kada vam je laganje lakše nego da dajete široko objašnjenje :”Ne možemo ništa ovde da kupimo jer radnja sa igračkama danas ne radi”, kada manipulišete dečijim nesnalaženjem u vremenu”:Doći ću za 5 minuta…” Međutim, dete nema smisao za humor ili ironiju nalik odraslim osobama. Ono će to, tek odrastanjem, steći. Zato, kada shvati da ove rečenice nisu istinite, ono misli da ste ga slagali.
  • Budite dobar primer. Osvestite svoje svakodnevno ponašanje. Na primer, kada vas zove prijateljica, ne podmećite dete da umesto vas laže kako niste kod kuće. Jer, ako to učinite, naučili ste ga nekoliko pogrešnih lekcija istovremeno: da je laganje u redu, da je to dopušteno čak i vama (a dete roditelje vidi kao vrhovne uzore), da ste prošli nekažnjeno, da ste uspeli u onome što ste zapravo i želeli (niste se čuli sa prijateljicom). Kada sve to uvidi, očekivano je da će i ono pokušati isti model da primenjuje u svom životu.
  • Priznajte koristi od pojedinih laži. “Bele laži” su najčešće direktno podržane od strane roditelja (na primer, sugerišete detetu da kaže da mu se dopada neki poklon osobi koja mu je to poklonila). Najčešći razlog za “bele laži” je pokušaj da se zaštite osećanja drugih.
  • Otkrijte razlog laganja. Ukoliko dete laže u strahu od vaših kazni, preispitajte kazne. Ako laže da bi privuklo nečiju pažnju, ojačajte njegovo samopouzdanje, pružite mu više vremena, podrške, zajedničkih aktivnosti. Umesto vike, kazni, uskraćivanja onoga što najviše voli, važnije je da razgovorom otkrijete razloge zbog kojih govori neistine.
  • Ne kažnjavajte iskrenost. Stalno ukazujte na to da vi cenite iskrenost i međusobno poveravanje. Naravno, vaše verbalno hvaljenje iskrenosti neće imati pozitivnog efekta, ako vi nastavljate da se ponašate i govorite neiskreno.

Pohvalite dete kada vam poveri nešto što je po njega neprijatno. Ono je time učinilo izbor da kaže istinu umesto laži i time eventualno snosi posledice, a to zaslužuje priznanje. Sa druge strane, ako vam kaže istinu, a vi ga kaznite jer vam se ta istina ne dopada, sledeći put će vas sigurno slagati.

  • Laž – uslov za uspeh? Laž je deo odrastanja deteta, a po mnogima i uslov za uspeh u budućem životu. Pojedina istraživanja (Institut za dečije studije Univerziteta Toronto) nas uveravaju da su sitne laži kod dvogodišnjaka jasan indikator brzog razvoja mozga kao i da što je laž uverljivija, u ovom najranijem uzrastu, to garantuje kasniju veću razvijenost kritičkog sagledavanja svog okruženja a možda i generalno, veću uspšenost u životu. Naime, direktor tog instituta, dr Kang Lee, smatra da laganje pokreće nekoliko procesa u mozgu, kao što su integracija informacija koje stižu iz različitih izvora i manipulisanje tim podacima u sopstvenu korist. Ovi procesi su povezani sa razvojem regija u mozgu koje omogućavaju tzv. „direktorsko funkcionisanje“ , odnosno: sposobnost istovremenog konstruisanja ubedljive laži sa jedne, i skrivanje istine u nekom delu svog uma, sa druge strane, snalaženje u trenutnim situacijama… što su neke od ključnih osobina za uspešnost, pre svega, u profesionalnom životu.
  • Kažnjavanje laganja ne daje rezultate. Naprotiv, tako samo motivišete dete da se više trudi, nauči da laže bolje, kako sledeći put ne bi bilo uhvaćeno u laži. Komunikacijom i stalnim uvidom u njegov život kakav on jeste a ne kakvim ga dete vama prikazuje, možete izbeći, tzv “jaz generacija”. Istovremeno, tada je kod deteta potreba da nešto skriva ili govori neistine najmanja. Jednostavno, što imate iskreniji odnos, to će manje biti obostranih neistina. Ipak, ovakav odnos ne znači ravnopravnost. Vi ćete uvek biti za nekoliko decenija iskustva u prednosti nad svojim detetom, i otuda uvek imati veće “pravo glasa”. Obostrana iskrenost znači priznati detetu da i vi imate svoje slabosti, da ste i vi činili greške,da niste savršeni. Pokažite mu da ga razumete i da umete da budete dostojan sagovornik za iskušenja i težine koje ono prolazi. Prihvatite njegove mane, slabosti, želju da ih prikrije pred vama, u pokušaju da što više nalikuje vašoj zamišljenoj slici.

Indijski pisac Tagore je to dobro razumeo. Njemu se pripisuje citat: “Ako zatvorite vrata svim manama, i istina će ostati napolju.”

[/dt_sc_two_third]