Mesec: maj 2016.

[dt_sc_two_third first]

Komunikacija se uči a dobar sagovornik se ne rađa već se postaje. Nemojte rizikovati da deca prestanu da vam se poveravaju ili da vas isključuju iz svog života. Preuzmite odgovornost i naučite da razgovarate…

Kompletan tekst: Sensa: vrste komunikacija

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Jelena Holcer je diplomirani pedagog, dugogodišnja saradnica magazina Mama, i mama jednog tinejdžera. Iako njeno zvanje nije retko ni neobično, posao kojim se sada bavi svakako jeste, a posebno put kojim je do njega došla…

Kompletan tekst: Mama: moj neobičan posao

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Čitanje kod najmladjih podstiče inteligenciju, kreativnost, jezički razvoj, obogaćuje recčnik, produbljuje maštu i mnoge druge sposobnosti. Takodje, opušta, vežba koncentraciju, oplemenjuje… Medjutim, da bi dete zavolelo knjige i čitanje, morate mu pomoći…

Kompletan tekst: Prosvetni pregled: razgovor i čitanje

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Energetska psihologija je veoma važna za roditelje, jer su vaše misli i emocije vaša energija, a vi ste uzor svojoj deci. Preokrenite negativno u pozitivno…

Da li ste primetili da vam je ponekad lakše ako se isplačete? Ili, kako se brzo odmorite kada usred pretrpanog dana, ipak, odvojite malo vremena da sa prijateljicom odete na kafu? Da li i vi mislite da kada položite dlanove na bolno mesto na telu, to utiče na smanjenje bola? Možda ne znate, ali i to je energetska psihologija. Primenjujete je nesvesno, pomažući sebi. Iako je “energetska psihologija” relativno nov pojam u našoj sredini, zapravo ga svi poznajemo i nosimo kao sastavni deo nas samih. Sve stare civilizacije su imale znanja o energiji. Nazivali su je različitim imenima poput či u Kini, prana u Indiji, ki u Japanu, pneuma u staroj Grčkoj, a koristi se i u brojnim energetskim terapijama kao što su akupunktura, akupresura, reiki…

Ipak, ono što je sada radikalno novo i drugačije jeste mogućnost da ova stara znanja ponovo probudimo i upotpunimo ih novim koje potkrepljuju savremene naučne discipline. Energetska psihologija je skup različitih metoda i tehnika iz brojnih oblasti, i to od klasične psihologije, kineske tradicionalne medicine, kvantne fizike…

Kompletan tekst: Sensa: privilegija i obaveza (PDF)

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Nekada se verovalo da je inteligencija privilegija. Danas znamo da postoje oblasti u kojima se “dobro snalazimo” ili smo “pametniji” i zato se više ne postavlja pitanje: “Da li si pametan?” već: “Kako si pametan?”

Pojam “inteligencija” ima mnogo definicija, počevši od one da je to sposobnost kojom se postižu značajni ciljevi u životu, do one u kojoj postoji prepoznavanje ideja koje mogu imati praktičnu primenu. Ipak, većina definicija objedinjuje stav da je u pitanju mentalna, unutrašnja otvorenost, tačnije, radoznalost. Najcelovitije je definisana u izreci: Nije sreća u tome da uopšte nemate probleme, već u sposobnosti da ih rešite. U prošlosti, koeficijent inteligencije se testirao korišćenjem StandfordBinet ili Merill-Palmer testova, koje su osmislili psiholozi bele rase, pripadnici srednjeg staleža. Pretpostavili su da deca istih klasnih, rasnih i polnih karakteristika imaju veće šanse da na testu pokažu dobre rezultate, što se, zaista, i događalo. Upravo zato što ovi testovi više odgovaraju populaciji bele rase, oni nisu sasvim pouzdani. Osim toga, njima se uglavnom meri inteligencija iz oblasti matematičke logike, što je samo jedan od mnogih aspekata inteligencije. Tako, IQ test ne može da otkrije talentovanost vašeg deteta za ples ili slikanje…

Kompletan tekst: Sensa: vrste pameti

 

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Živimo u vremenu, u kome su različiti oblici nasilja postali svakodnevna pojava. Iako sveobuhvatna zaštita ne postoji, nemojte čekati da se vaše dete zatekne u nekoj konfliktnoj situaciji ili zatraži vašu pomoć.

ŠTA JE SVE NASILJE? Nasilje koje dete preživljava nije samo ono što vi, kao odrasla osoba, smatrate nasiljem. Najčešći oblik nasilja koje dete preživljava je zadirkivanje. Ali, nasilje predstavlja i:

• traženje usluga, koje ono ne želi da pruži (npr. prepisivanje na času, šaputanje…)
• traženje novca ili njegovih ličnih stvari (patika, užine…)
• upropašćavanje njegovih ličnih stvari (svezaka za školu, ranca, odeće…)
• fizičko maltretiranje (udaranje, ali i “samo” pretnje batinama)
• ucene, vređanje ili ponižavanje zato što je iz nekog razloga drugačiji…

PREDRASUDE. Razmislite o pojedinim stavovima koje, ukoliko su sastavni deo ili vašeg ili razmišljanja vašeg deteta treba hitno da promenite. Naime, verovanje da su ovi stavovi isitniti a ne predrasude, podrazumeva vašu (ili vašeg deteta) prećutnu toleranciju na pristajanja na različite oblike nasilja.

• „Neki ljudi zaslužuju da ih neko maltretira“ ili: “Trpeti nasilje je deo svačijeg odrastanja. Istina je da je svako preživeo nepravdu, svađe ili sukobe sa drugima, baš kao što je svako imao priliku da odreaguje ili prećuti nešto što ga je povredilo, ali to ne znači da je preživeo nasilje.
• “Vremenom, proći će samo od sebe”. Nasilje zaista može da prestane kada nasilnoj osobi dosadi da maltretira uvek istu žrtvu, ali do tog trenutka mogu proći godine.
• “Važno je da se ne vidi”. Fizičko nasilje (batine, udarci, šamari) ostavlja modrice i povrede koje, ipak, zacele. Ožiljci, koji ostaju iznutra su mnogo bolniji i strašniji od onih vidljivih, fizičkih.
• „Oni koji se žale na nasilje su „tužibabe“. Svako ima pravo na život bez nasilja. Ali, ponekad za taj život moramo da se izborimo, umesto da se on podrazumeva. Poveravanje nekome je često prvi korak u zaustavljanju nasilja. Upravo zato, oni koji učine ovaj prvi, a istovremeno i najteži korak, veoma su hrabri i jaki, a ne slabi i nemoćni.  
• „Nasilne osobe će odustati, ako ih ignorišete“. Ili: „Sa nasilnim osobama bi trebalo da se potučete ili da im uzvratite istom merom“. Netačno. Nema pravila, koje važi za sve nasilne osobe i situacije, u kojima neka žrtva može da se nađe.

PREVENTIVA. Kako biste preduhitrili ili sprečili pojedine oblike nasilja nad svojom decom:

• Ne prezaštićujte decu. Neće vam biti lako da detetu ispričate da je moguće da se desi i ono, čega se vi najviše plašite, ali to nije opravdanje da žmurite pred mogućim opasnostima. Još je rizičnije ukoliko verujete da detetu nikada neće biti potrebno umeće samoodbrane, da se “te stvari” uvek dešavaju drugima. Dete koje je dobilo više činjeničnih informacija će praviti ispravne, logične izbore i donositi odluke, zasnovane na tim informacijama. Nasuprot tome, dete koje ste naučili da su svi ljudi dobri, u nekoj kritičnoj situaciji će se naći u lošijem položaju. Ono će morati da pogađa, nagađa, okleva… pri donošenju odluka i izbora, što uvećava mogućnost da u svojoj odluci pogreši..
• Pravo na “NE”. Navikli smo da decu učimo da su “NE”, “NEĆU”, “NE MOŽE”…. tzv. “ružne” reči koje se nikada ne govore. Međutim, u savremenom svetu ove reči su ponekad ŠIFRE OPSTANKA. Neophodno je da vaše dete ume da ih i verbalno i neverbalno koristi, jer je to način suprotstavljanja nasilju.

POKAZATELJI NASILJA. Fizički pokazatelji koji ukazuju na potencijalno nasilje su veoma brojni, individualni i zavise od uzrasta deteta, oblika nasilja, dužine trajanja nasilja… To su: povučenost u sebe koja traje danima (koja nije tipična za manje stresne situacije, kao što su loše ocene i slično), razdražljivost na sitnice, nedostatak koncentracije, nagle promene raspoloženja, poremećaji u ishrani, nesanica ili protivno tome, prevelika potreba za spavanjem. Upozorenje može biti i opsesivno pranje ruku i čišćenje (psihološki nesvestan pokušaj da se opere ono što je bilo), naglo popuštanje u školskom uspehu, strahovi od do tada prijateljski prihvatane poznate osobe… U slučaju seksualnog zlostavljanja česti su stomačni bolovi, bolovi u donjem delu stomaka, modrice u predelu genitalija, mokrenje u krevetu, hormonalni poremećaji, često i bolno uriniranje….

RAZGOVOR. Detetu koje trpi nasilje nije lako da se poveri. Ono ponekad i čeka da neko “prepozna” ono što preživljava i da neko drugi odreaguje. Pomozite mu i podržite da sa vama podeli svoja osećanja. Budite svesni da, kada vam se poveri, kao svojim roditeljima, dakle, osobama u koje ima najviše poverenja, ono izražava potrebu za vašom pomoći.

• Aktivno saslušajte dete. Pored onoga što vam saopštava rečima, usredsredite se i na ono što vam poručuje neverbalnim putem (telesnim stavom, tonom glasa, pogledom, gestikulacijama). Pokažite mu da imate dovoljno vremena i strpljenja za njega.
• Fokusirajte se. Okrenite se prema detetu kada mu se obraćate, gledajte ga u oči i nemojte ga prekidati dok govori. Njemu je potrebno da ga saslušate, a ne da odmah „istrčite“ sa ponuđenim rešenjem. Dozvolite mu da ispriča sve što želi. Nemojte mu „upadati“ u reč, raspravljati se, kritikovati.

• Lično viđenje. Dopustite detetu da ispriča događaj onako, kako ga je ono doživelo. Nemojte da nastojite da vam u prvoj rečenici otkrije identitet svog „mučitelja“. Naime, ako odmah počnete da ga zapitkujete o identitetu nasilnika, ono će to doživeti kao da ste tražili da vam saopšti svoj najveći strah na početku, a tek potom ispriča sve po redu. Budite strpljivi.
• Dalje otvaranje. Povremeno se uključite sa rečima ili rečenicama, koje podstiču dete na dalju priču: „Shvatam… Nastavi… Stvarno… Aha, znači… „ Da biste potvrdili koliko ste ispravno razumeli, povremeno ponovite: „Nisam siguran da li sam te dobro razumeo ali čini mi se da…„ ili: „Zvuči kao da si se osećao povređenim, zato što… „
• Detetova osećanja. Bez obzira na to koliko ste sami u tom trenutku uplašeni, preusmerite pažnju na dete i njegova osećanja a ne sopstvena. Recite mu: „Vidim da ti je teško”, “Mislim da razumem koliko te je to pogodilo”, “I meni bi bilo teško da mi se to dogodilo„…
• Inicijativa. Omogućite detetu incijativu i pokušaje da do rešenja dođe samostalno. Pitajte ga: „Šta ćeš sada učiniti?”, ili: „Šta misliš, šta bi mogao da uradiš da bi se osećao bolje?“
• Samokontrola. Ukoliko usled nervoze ili straha počnete da šarate olovkom, perete sudove ili svaki čas menjate kanale na TV-u – bez obzira što to ne želite, time šaljete detetu poruku da vas njegova priča ne zanima. Kontrolišite sopstveno ponašanje.

PORUKA. Važno je da pošaljite detetu jasnu poruku. Recite mu jasno i glasno ono što se vama, možda, podrazumeva, dok je njemu „očajnički“ i neophodno važno da čuje:

• „Nisi učinio ništa pogrešno“. Mnoge nasilne osobe (od mangupa u odeljenju sklonih smišljanju ružnih nadimaka i zadirkivanju, pa do odraslih ljudi, spremnih za najrazličitije manipulacije) često stvaraju osećaj krivice kod deteta dodatnim pretnjama : “Ti si loš, ti si ovo zaslužio. Ako ikada ikome ovo poveriš, povrediću te…” Pretnjom još više zastrašuju dete i pojačavaju njegov osećaj krivice. Zato je neophodno da objasnite detetu da ono ničim nije doprinelo, niti izazvalo takav događaj.
• Smirenje. U trenutku kada vam saopštava nešto, što ga je povredilo ili uplašilo, važnije je da dete smirite i pažljivo saslušate, nego da ga napadnete kako je trebalo da uradi ovo ili ono, kako se sve to ne bi dogodilo, samo da je ono…
• „Verujem ti“. Sa svojim narušenim samopouzdanjem, dete se plaši da ćete radije poverovati nasilnoj osobi, posebno ako je to odrasla osoba i neko koga vi poznajete nego njemu. Zato je neophodno da mu kažete: “Ja ti zaista verujem. Znam da ti je bilo teško da mi sve ovo ispričaš, ali mi je drago što si mi rekao.”
• „Volim te najviše na svetu. Deca misle da će biti izolovana i manje voljena, ako se sazna za ono što im se dešava. Oni veruju da nešto nije u redu sa njima i da će ceo košmar nestati, ako to ostane tajna. Potrebna je ogromna hrabrost da se izađe iz tog začaranog kruga. Zato obavezno ponavljajte detetu: “Volim te najviše na svetu.”
• Rešenje. Recite :“Za svaki problem postoji rešenje. Ukoliko ne “upali” prvo rešenje kojeg smo se dosetili, pronaći ćemo sledeće. Učiniću sve što mogu da ti pomognem“. Kada uverite dete da je svaki problem rešiv uz vašu zajedničku akciju, ono neće gubiti veru u sebe, niti poverenje u odrasle iz svoje najbliže okoline.

SAMOODBRANA. Ponekad je detetu teško da se glasom izbori za svoje “NE”. Potrebna mu je pomoć ruku, nogu, celog tela, stava…Upravo zato, u umeće samoodbrane svrstavaju se i veštine bežanja, vrištanja, kao i ostalih verbalnih i neverbalnih strategija odbijanja.

Naučite dete da ukoliko se oseti ugroženo, najbolje je:

1. da nauči da prepozna opasnost i, ukoliko je moguće, odmah ode
2. Ako je opasnost već postala stvarnost, naučite dete da je, pri odlasku:

• bolje da trči, nego da hoda i to da trči tamo, gde ima ljudi
• vrišti jer to može da zaustavi nasilnu osobu. Takođe, vrištanjem može privući pažnju na sebe i prizvati pomoć

1. ukoliko se nađe sa nasilnikom u situaciji, u kojoj je neophodno da fizički odreaguje, objasnite mu i naučite ga da tada ima pravo: da ugrize, da ogrebe, vrišti, udari laktom u stomak (u slučaju da ga nasilna osoba drži), zavrće ruku ili prst nasilne osobe.

Učenje veština samoodbrane i umeća da se izbori za život bez nasilja je vaš zadatak. Nemojte očekivati da će to učiniti učiteljice ili nastavnici. Oni vas mogu u tome podržati ali niko nema tako veliki motiv da vaše dete živi bez nasilja, kao što ga imate vi. Zato, počnite odmah.

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Komunikacija sa detetom nije samo mamina obaveza. Osim činjenice da dete koje raste uz prisustvo oba roditelja u harmoničnoj zajednici i uz aktivno angažovanje oca – brže progovori, brže prohoda, ima više samopouzdanja, lakše se uklapa u vršnjačku sredinu, lakše prihvata autoritet druge odrasle osobe (vaspitačica, ili učiteljica), očevi su važni i kao sagovornici za brojne teme odrastanja.

Način komunikacije očeva. Od najranijeg detinjstva kod devojčica više negujemo emotivnost a kod dečaka racionalnu stranu. Roditelji nisu svesni uticaja koje njihove reči imaju na decu, kada svog sina pitaju: ”Šta si danas radio?” (u vrtiću ili školi), a ćerku: “Kako si se provela?” jer time, kao i brojnim neverbalnim postupcima dečake navikavamo da nešto rade a devojčice da osećaju. Zato, kada takva deca odrastu, oni su uveliko ukorenjeni u sistem ponašanja koji smo im nametnuli. Istovremeno, upravo zahvaljujući tome što su očevi naviknuti da se od njih više očekuje akcija nego razumevanje, razgovor, pružanje psihološke podrške… i njihov način komunikacije je uslovljen time. Odnosno, mame pričaju jezikom osećanja a tate jezikom “akcije”.

Kada su tate bolji sagovornici?

Zašto? Zato. U uzrastu kada dete aktivno “upija” sadržaje iz svog okruženja, njegova radoznalost će se manifestovati u brojnim “zašto” pitanjima. Mame koje su zadužene za zadovoljavanje većine potreba deteta uglavnom su obasute i ovim pitanjima. Međutim, upravo zbog viška obaveza a manjka vremena, njihov odgovor se često svodi na “zato”, ili odbijanje komunikacije. Za razliku od njih, tate ređe koriste “zato” odgovore i pokušavaju da deci pruže argumente kao deo objašnjenja.

“Osetljive” teme. U osetljivim ili “tabu” temama, tate se ne rasplinjavaju i uspevaju da bolje kontrolišu sopstvene emocije. Na primer, pojedina istraživanja pokazuju da kada detetu objašnjavaju gubitak nekog člana porodice, mame govore da je neko otišao na nebo, postao anđeo…I da se pri tom, često rasplaču ili postanu afektivne. Tate to, gotovo nikada, ne čine. Iako mame ove greške čine nesvesno i iz najbolje namere, odgovori očeva su za dete korisniji već time što su konkretniji, životniji, samim tim, razumljiviji.

Tatin glas savesti. Mame ponekad prete deci: “Videćeš ti kad ti se otac vrati…”, ili se pozivaju na tate kada neku dečiju želju ne uspevaju da odbiju same: “Pitaj tatu, šta će on reći…” U dugoročnom smislu, ovakvo pominjanje može uticati na distanciranje deteta od oca. Međutim, ukoliko otac sa detetom ima kvalitetan odnos, zasnovan na zajedničkim iskustvima i razgovorima, umesto distance može se razviti odnos poverenja i stabilnosti. Naime, baš zato što je majka detetu oca predstavljala kao neku višu instancu a tata bio dovoljno mudar da u očima deteta takvu ulogi i opravda – on za dete, zaista, postaje autoritet i glas savesti.

Komunikacija oca sa decom uzrasta do 3 godine. Ponašanje oba roditelja je u prvoj godini života deteta uglavnom usmereno na zadovoljavanje osnovnih potreba (kupanje, presvlačenje, hranjenje…) a tek potom na podsticanje deteta na govor i usvajanje prvih reči. Međutim, očevi koji se od najranijeg uzrasta deteta aktivno uključuju u zadovoljenje njegovih potreba, u tome su podjednako dobri kao i mame. Na pitanje: kako znaju šta treba da rade?, odgovaraju da tako “osećaju da treba”. Slično je i kada je u pitanju komunikacija. Oni intuitivno znaju da bebe bolje reaguju na visoki nego na niski ton verbalne stimulacije, pa i nesvesno, promene glas kada se obraćaju bebi. Odnosno, sve su brojnija istraživanja koja potvrđuju da nepravedno potcenjujemo intuiciju očeva a precenjujemo intuiciju majki.

Komunikacija u predškolskom uzrastu. Razgovori oca sa detetom ovog uzrasta slična je komunikaciji koju ostvarjuje majka, i svodi se na prepričavanje događaja iz života deteta. U godinama pre polaska u školu deca sve više diferenciraju svoja interesovanja u zavisnosti od pola kome pripadaju. Zato se tate, sa devojčicama osećaju pomalo “izgubljeno”, jer ne uspevaju da prate teme vezane za lutke, bajke, princeze… Ipak, kontakt sa detetom ne mora biti vezan za trenutna interesovanja deteta (ukoliko to otac ne može da isprati), ali može biti kvalitetan ako otac zadrži fokus na onim pitanjima koje dete u svakoj svojoj razvojnoj fazi ima: sa kime se druži, kako provodi vreme, koje su mu omiljene aktivnosti…

Komunikacija oca sa decom kada krenu u školu. U ovom uzratu, tate će pomagati oko učenja i domaćih zadataka, ali i bitno uticati na formiranje budućih vrednosnih stavova. Naime,zahvaljujući tome što deca očeve doživljavaju kao emotivno stabilnije, lakše prihvataju moralne pouke i sistem vrednosti koje utemeljuje otac.

Komunikacija sa decom u pubertetu. Sa tatama sinovi mogu da grade specifične odnose bazirane na “muškim” interesovanjima. Ova zajednička interesovanja ih dodatno povezuju. Sa druge strane, u pubertetu, devojčice više nisu tatine princeze a izgledom i ponašanjem, sve su manje devojčice a sve više devojke. Očevi koji do puberteta svojih ćerki nisu razvili odgovarajuću komunikaciju, sada definitivno gube priliku za to. Osim toga, u pubertetu će devojčica “trpeti” veće zabrane nego dečak. Roditelji znaju iz ličnog iskustva koja iskušenja, moguće opasnosti i rizici očekuju devojčice a koje dečake. Ove zabrane uglavnom potiču od oca i mogu uticati na narušavanje njihovog dotadašnjeg dobrog odnosa, ukoliko svoje zabrane ne argumentuje i ne obrazloži

Međutim, da bi otac imao kvalitetnu komunikaciju sa detetom, bez ozbira na uzrast, mora ispuniti isti uslov kao i mama: biti posvećen, zaintersovan i uključen u sve razvojne faze deteta. Izgovori da “nema vremena” ili da je to “ženski posao”, ne smeju da postoje jer osim što nisu istiniti (za koga će imati vremena ako ne za svoje dete?), najveću štetu od takvog stava ima, upravo, dete.

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Nemirluk ili neposlušnost je očekivano ponašanje kod dece. Veća ili manja razigranost, radoznalost, dinamika, određeno ispitivanje granica roditeljskog strpljenja… predstavljaju sastavni deo odrastanja svakog deteta. Međutim, roditelji ponekad ove uobičajene dečije nemirluke pogrešno nazivaju “hiperaktivnišću”, čak se time i hvaleći, ne shvatajući koliko, zapravo, greše. Takođe, pojam “hiperaktivnosti” se brka i sa razmaženošću ili inteligencijom. Ipak, hiperkinetski poremećaj pažnje, tzv. ADHD sindrom i nemirluk nisu isto. Iako poremećaja pažnje ima više, najčešći je upravo ADHD sindrom, a uobičajeni izraz za decu sa ovim sindromom je “hiperaktivno dete”. Broj dece koji imaju ovaj sindrom se povećava u svakoj generaciji a 10 puta više zahvata dečake nego devojčice.

Dijagnostikovanje. Roditeljima nije lako da budu objektivni kada je razvoj deteta u pitanju. Zato, ukoliko sumnjaju da njihovo dete, u odnosu na svoje vršnjake značajno odstupa po težini kojom se koncentriše na jednu aktivnost ili misle da postoje neke druge teškoće u njegovom odrastanju, treba da potraže mišljenje stručnjaka. Dečiji psiholozi, defektolozi, psihijatri mogu da objektivno procene dete i utvrde, eventualno, odstupanje od uobičajenih standarda za određeni uzrast. U slučaju postavljanja dijagnoze ADHD sindroma, oni će predložiti odgovarajuću terapiju koja će omogućiti detetu da fokusira pažnju i nauči da ovlada sopstvenim potrebama, pokretima, opštim ponašanjem. U terapiju se uključuju roditelji i školsko okruženje a u određenim slučajevima terapija podrazumeva i upotrebu medikamenata iz grupe psihostimulanasa.

Hiperaktivno dete. Simptomi hiperaktivnosti ponekad se javljaju još u najranijem uzrastu, i idealno je da se odmah pri otkrivanju preduzme odgovarajuća terapija. Ipak, ako ne tokom predškolskog perioda, ovaj sindrom biće otkriven kada dete krene u školu i dobije prve ozbiljnije obaveze kojima treba da odgovori.

Dete sa ADHD sindromom najčešće pokazuje sledeće osobine:

• motorički izrazito aktivno. Stalno se vrpolji, ne može mirno da sedi, ili trčkara ili skače ili se negde penje ili… jednom rečju, “ne drži ga mesto”.
• ima teškoća u koncentraciji. Dete zaboravlja šta treba da uradi, ne završava započete zadatke, gubi poverene stvari… Iako su fizički gotovo neumorna i sa ogromnom količinom energije, kada im se poveri neki zadatak, (čak i fizički), deca sa ADHD sindromom teško mogu da se fokusiraju na zadatak dovoljno dugo da bi ga i obavila. Svaka aktivnost koja zahteva koncentraciju zamara ih znatno pre nego njihove vršnjake.
• izrazito rasute pažnje. Svaka sitnica detetu može da odvuče pažnju, ali zatim i toj sitnici pokloni tek minimum pažnje dok ga ne okupira nešto sledeće. Pažnja im je bez skale vrednosti, odnosno, kao da je svaka sitnica koja se pojavi u okruženju podjednako važna.
• verbalno nametljivo. Dete uvek ima komentar na sve, upada drugima u reč, ponaša se kao da sve zna…

Školovanje hiperaktivne dece. Upravo zbog navedenih osobina, deca sa ADHD sindromom uglavnom postižu postižu slabije školske rezultate od svojih vršnjaka. Najbolje savladavaju kratke i što konkretnije postavljene zadatke. Važno je i da ti zadaci budu iz spektra onih sadržaja kojima je dete već ovladalo, uz malu primesu nepoznatog, kako bi istovremeno imalo mogućnost da ih savlada (zbog onog već poznatog), ali i motivaciju za trud (zbog onog nepoznatog). Idealno je da im škola omogući individualni program savladavanja školskog gradiva. Naime, u zemaljama gde su male grupe učenika po odeljenju, gde je učenje interaktivno a ponuđeni sadržaji usklađeni sa dečijim interesovanjima deca sa ADHD sindromom postižu bolje rezultate jer takva sredina omogućuje individualni pristup.

Ponašanje roditelja hiperaktivne dece. ADHD sindrom ne može da prođe “sam od sebe”, već zahteva stručnu pomoć i određeno ponašanje kako roditelja tako i ostalih odraslih osoba iz detetovog okruženja. Roditeljima se sugeriše da u što većoj meri usmeravaju dete da završava svoje obaveze, izbegavaju grdnju, ograniče gledanje TV-a, što više dete pohvaljuju kada pokaže poželjno ponašanje, uvedu red u njegove dnevne aktivnosti. Preporučuje se i što više fizičke aktivnosti i boravka na otvorenom prostoru. Hiperaktivno dete se nerado uključuje u sportske klubove, jer se i ovde od njega očekuje poštovanje određenih pravila, ali će svaka fizčka aktivnost biti dobrodošla jer mu omogućava fizičko rasterećenje.

Nemirno dete. Za razliku od dece sa ADHD sindromom, nemirno dete je ili u nekoj svojoj razvojnoj fazi aktivnije, ili generalno, u odnosu na svoje vršnjake, razdraganije, nestašnije, dinamičnije. Ipak, čak i kada njegovo ponašanje predstavlja problem za roditelje ili vaspitačice u vrtiću, to još uvek ne znači da ima ADHD sindrom, jer to mogu da utvrde samo pedijatri, psiholozi, psihijatri. Nemirno dete je ponekad, “samo” prezaštićeno, od strane svojih roditelja ili drugih odraslih osoba. Jer, kada se oni ne ponašaju u skladu sa uzrastom deteta, kada ga ne usmeravaju na određena ponašanja, puštaju ga da bez ograničenja radi što želi, dete svoj nemirluk dodatno neguje. Nemirno dete odaje utisak da mnogo toga, može i zna, ali prosto, neće, jer je naviklo da to neko uradi umesto njega.

Razlika između “nemirnog” i “hiperaktivnog” deteta. Kada radi nešto što voli, pažnja “samo” nemirnog deteta je fokusirana. Ono uspeva da organizuje igru, ili samostalno ili sa drugom decom, bez stalne vike, rušenja i menjanja pravila igre. Ipak, osnovna razlika je što hiperaktivno dete ima rasutu pažnju i povećanu potrebu za kretanjem u svakom trenutku i u svakoj situaciji. Odnosno, ono ne razaznaje zahteve različitih situacija pa se na isti način ponaša i u svom domu i kod bake i u dečijem pozorištu…

Konačno, hiperaktivnost nije “bauk”. Ali, važno je da se na vreme detektuje i započne odgovarajući program. Tako će dete razviti sve svoje potencijale i izrasti u zdravu, optimističnu, samopouzdanu osobu.

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

Najčešća pitanja roditelja koji razmišljau o razvodu ili se već nalaze u procesu razvoda su:

Kako deca doživljavaju razvod roditelja?

Kako će dete doživeti razvod zavisi od brojnih faktora: starost deteta, prisutnost deteta tokom roditeljskih svađa i sukoba, njegov odnos sa oba roditelja, način na koji roditelji doživljavaju razvod itd. Za mnogu decu razvod predstavlja olakšanje (jer shvataju da će prestati međusobna roditeljska netrpeljivost) dok kod nekih može izazvati strah od nepoznatog (ne znaju kako će ubuduće izgledati njihovi odnosi, koliko će viđati mamu ili tatu…). Ovaj potencijalni strah se otklanja argumentovanim razgovorom i strpljenjem.

Postoje li osetljivi uzrasti dece kada roditelji ne bi trebalo da se razvedu? Proces odrastanja je sam po sebi veoma osetljiv proces. Ipak, neki su periodi osetljviji od drugih i tada bi trebalo izbegavati veće dodatne potrese u porodici. To su periodi kada dete polazi u vrtić ili u školu, dolazak nove bebe, gubitak nekog člana porodice… Na žalost, ove periode nije moguće uvek izbegavati a često to može biti i kontraproduktivno. Naime, ako su odnosi između roditelja toliko poremećeni, bez obzira na trenutnu fazu razvoja, i za dete može biti štetnije da ostane u takvoj atmosferi nego da se roditelji razvedu.

Može li razvedena osoba biti dobar roditelj, tj. kako razvedena osoba može biti dobar primer? Vi svom detetu ne treba niti možete da budete dobar primer udate žene ili oženjenog muškarca već primer dobrog roditelja. Vas kao dobrog roditelja ne čini činjenica da li ste u braku ili ne već koliko ste posvećeni svom roditeljstvu, koliko poznajete svoje dete, kako provodite zajedničko vreme, koliko ga podržavate ili razumete…Takođe, upravo kao razvedena osoba, možete biti dobar primer nepristajanja na žrtvu ili jasnog izražavanja svog mišljenja.

Može li jedan roditelj da bude i „otac i majka“?

Iako u našem narodu (posebno mame) često izgovaraju rečenicu da su svojoj deci “i otac i majka”, baz obzira na dobre namere i maksimalnu posvećenost, ova izreka ne može odgovarati istini. Za zdrav razvoj deteta važna su oba roditelja. Deci je potrebna ravnoteža u odnosu na majčin autoritet, (ili neautoritet,) tj. na njen vaspitni stil. Devojčicama tata treba da bi mogle da pravilno razvijaju odnos prema suprotnom polu, dečacima da bi mogli da se identifikuju sa svojim polom. Ukratko, potrebna su dva roditelja, a vi ste samo jedna osoba.

Da li je zaista i za dete bolje „dobar razvod nego loš brak“

Za decu je najbolje da rastu uz oba roditelja koji su uravnoteženi, zdravi (mentalno, fizički, emotivno, psihički…), posvećeni deci i porodici. Ali, kada to nije slučaj, kad između roditelja postoje problemi koji se na drugi način ne mogu rešiti, onda je i za decu razvod njihovih roditelja – bolje rešenje. Odnosno, deca rastu zdravije i rasterećenije, uz jednog roditelja koji je stabilan nego uz dva koji su u stalnim međusobnim svađama, sukobima, tučama…

Da li je istina da deca razvedenih roditelja zbog traume razvoda celog života nose ožiljke? Ne postoji pravilo koje važi za svu decu ili sve porodice. Mnoga deca koja su odrasla uz oba roditelja nose daleko teže ožiljke nego oni koji su odrasli samo uz mamu ili tatu. Istraživanja pokazuju da deca koja odrastu uz samo jednog roditelja postižu ista akademska postignuća i ponašanja kao i njihovi vršnjaci iz porodice sa dva roditelja. Imaju iste socijalne sposobnosti druženja, isti nivo samopouzdanja. Ukratko, ožiljci mogu postojati ali ni ne moraju. Ukoliko ožiljci izazvani roditeljskim razvodom i postoje, oni ne traju ceo život jer osoba sazrevanjem, sticanjem ličnih iskustava i formiranjem sopstvene porodice sagledava i svoj i život svojih roditelja na nov način.

Koje su najčešće posledice koje nose deca razvedenih roditelja? Deca razvedenih roditelja ponekad, u odnosu na drugu decu, imaju ružna sećanja, potisnute emocije, teškoće u kontrolisanju svog ponašanja, koja druga deca (ona deca koja su odrasla u porodičnom okruženju skladnog, stabilnog, kvalitetnog braka svojih roditelja) imaju u manje izraženom obliku ili nemaju uopšte. Takođe, veliki broj dece razvednih roditelja bio je suočen sa svađama, tučama, traumatičnim scenama, najrazličitijim vređanjima i lažima svojih roditelja. Ponekad su dovođeni u situaciju da ne spavaju noću, da osećaju krize identiteta, ili su manipulisana da lažu i postavljaju se na stranu jednog od roditelja.  

Kako da detetu olakšam razvod? Način na koji roditelj prihvati razvod utiče na način na koji deca to prihvataju. Tako, razvod predstavlja novi vid odnosa između članova porodice. Deca koja se osećaju voljeno i prihvaćeno lakše prevazilaze probleme razvoda. Zato, posvetite svom detetu dovoljno vremena bez stresa. Igrajte se, razgovarajte, napravite vaše sitne rituale, pokušajte da se što više smejete i zbližite. Obezbedite mu laku dostupnost, ukoliko je to moguće, sa drugim roditeljem, kako bi što manje osećalo gubitak i posledice vašeg razvoda. Pratite njegovo napredovanje u školi, ohrabrujte ga da oformi prijateljske relacije sa svojim vršnjacima.

Kako da saopštim deci da se razvodim? Budite racionalni, smireni, ne dozvolite da iz vas govore isključvio emocije. Isplanirajte šta ćete reći. Dobar način je: “Nismo se slagali. Pokušali smo, oboje smo se mnogo trudili, ali stvarno nismo uspeli da rešimo naše probleme. Zato smo se dogovorili da se razvedemo i živimo odvojeno.” U zavisnosti od detetovog uzrasta možete očekivati različite reakcije i pitanja. Pokušajte da ih unapred predividite i isplanirate kako ćete na pitanja odgovoriti. Bez obzira na uzrast, kada deci saopštavate da ćete se razvesti, neophodno je da naglasite da ono (dete) nije ničim krivo niti na bilo koji način doprinelo razvodu, i da se time što se vi razvodite ne prestaje ljubav prema njemu nijednog roditelja.

Da li treba deci da saopšti odluku o razvodu jedan roditelj ili oba? Odluku o razvodu najboolje je da deci saopšte oba roditelja. Važno je da se za ovaj razgovor oba roditelja pripreme, dogovore unapred šta će detetu reći, i da prilikom razgovora izbegavaju nove međusobne rasprave. Pokušajte da maksimalno usaglasite svoje priče zašto se razvodite. Obezbedite adekvatne uslove prilikom ovog razgovora, dovoljno vremena i strpljivost prilikom odgovaranja na dečija pitanja. Naglasite da roditeljstvo i tate i mame traje sve dok ste vi živi a da brak to ne mora da bude. Takođe, zajedno saopštite s kim će dete živeti a da će drugog roditelja viđati kada se dogovoritte. Nemojte davati lažna obećanja ili ono što ste znate da ne možete ispuniti.

Koliko je za dete dobro ili štetno da provodi vreme i kod majke i kod oca? Za dete je važno da zna gde mu je dom. Ukoliko se u domu kod oba svoja roditelja oseća dobro, utoliko bolje. Osećanje doma podrazumeva sigurnost, stabilnost, osećanje da je prihvaćeno upravo takvo kakvo je. Međutim, dete mora znati gde mu je primarni dom kako ne bi bilo zbunjeno ili opterećeno očekivanjima od oba roditelja.

[/dt_sc_two_third]

[dt_sc_two_third first]

U periodu trudnoće buduće mame se pripremaju za rođenje bebe, informišući se o onome što im predstoji. Tada su prisutni i strahovi, zabrinutost, dileme… u vezi samog porođaja, zdravlja bebe ali i toga kako će se snaći u roditeljskoj ulozi. Iako o pojedinim strahovima gotovo da ni nemaju sagovornike, to ipak ne znači da oni ne postoje. Tako, ukoliko neka mama ne oseti odmah bezrezervnu ljubav prema svojoj bebi, ili pomisli da je kod nje majčinski instinkt izostao, pod pritiskom predrasuda i očekivanja sredine – lako može pomisliti da sa njom nešto nije u redu, ili da je ona “loša majka”.

 

Šta je majčinski instinkt? Na vezu između mame i bebe utiče veliki broj faktora: spremnost, tj. zrelost žene za potomstvom, kvalitet partnerskog odnosa, emotivna stabilnost, sigurnost i podrška okruženja… Ali, čak i kada se sve ove pojedinačne stavke stope u najbolju moguću kombinaciju, to još uvek ne znači i postojanje majčinskog instinkta. Ponekad se ovaj instinkt poistovećuje sa bezuslovnom ljubavlju, a ponekad sa mogućnošću raspoznavanja šta koji plač bebe znači, ili nekakvom telepatstkom vezom sa bebom. Međutim, naučna istraživanja i eksperimenti nisu potvrdili postojanje ovog instinkta. Na primer, intuitivne procene žena u trudnoći da li nose muško ili žensko dete nisu dale statistički značajne rezultate.

Neka od uvreženih shvatanja šta je majčinski instinkt su samo zablude.

Zabluda je stav”čim beba zaplače majka instinktivno zna zašto plače”. Istina je zapravo, da svaka osoba koja provodi vreme sa bebom (majka, ali i bebisiterka ili baka…) na bebin plač sve brže shvata o čemu se radi, prostom elieminacijom mogućih razloga (glad, grčevi, mokre pelene…) Što je duži vremenski period koji beba i ova odrasla osoba provode zajedno, to je kraći period potreban za sigurnost u razlog plača bebe.

Zabluda je i: “svaka majka čim prvi put vidi svoje dete oseti ljubav prema njemu”. Naime, većina mama zaista oseti ljubav “na prvi pogled”, ali mnoge žene imaju drugačiju percepciju ovog prvog susreta, na primer, više od ljubavi osećaju beskrajan umor ili tzv. baby blues ili potrebu da se osame, isplaču, naspavaju, ili postporođajnu depresiju… Sasvim je prirodno i njihovo reagovanje jer će beskrajna ljubav prema detetu doći i kod njih, ali malo kasnije nego kod onih mama koje su je osetile odmah.

“Childfree” i “No kidding”. Instinkti su, po definiciji, urođeni. Međutim, šta je sa majčinskim instinktom onih žena koje svesno biraju život bez dece? Zaista, broj žena koje se odlučuju da ne žele da budu majke je sve veći. Tako, decenijama unazad, pokreti “Childfree” i “No kidding” okupljaju hiljade ljudi koji javno promovišu svoje pravo na život bez dece. Okupljaju se u udruženja, štampaju publikacije, udružuju na web forumima. Kao razloge za izbor života bez dece navode da žele da se potpuno posvete karijeri, uživanju u životu bez roditeljske obaveze, zabrinutost situacijom u svetu i kretanjem istorijskih dešavanja… Iako već i samo postojanje ovakvih pokreta kod mnogih izaziva neodobravanje, razmislite i o onim osobama koje su postali roditelji a da to nisu svesno izabrale, već im se roditeljstvo „desilo“. Ili, što je još drastičnije, postali su mame i tate jer je to društveno prihvatljivo, tačnije, od njih se to očekivalo u njihovoj sredini.

Očinski instinkt. Da li očevi mogu imati očinski instinkt? Da li od njih možemo očekivati isto što i od mama, na primer, da intuitivno osećaju šta njihovoj bebi treba ili da znaju šta koji njen plač znači? Smatra se da se ne može govoriti o očinskom instinktu, već „samo“ o velikoj odgovornosti da socijlano zbrinu i zaštite svoju decu i porodicu. Podrazumeva se da i ovde ima izuzetaka, jer će mnoge tate doživeti ljubav „na prvi pogled“ prema svojoj bebi, ali to još uvek nije instinkt. Osim toga, francuski naučnici sa Univerziteta u Sent Etjenu utvrdili su da roditeljska sposobnost da identifikuju plač svog deteta zavisi od toga koliko vremena oni provode sa bebom, a ne od toga kog su pola. U raspoznavanju plača bebe i razloga tog plača podjednako su bili uspešni majke i očevi, ali je manji uspeh bio kod onih roditelja koji manje vremena provode sa svojom bebom.

Sa druge strane, postoje izvesni dupli kriterijumi šta se očekuje od očeva a šta od majki, šta ih čini dorim ili lošim roditeljima. Tako, ono što se ponekad može okarakterisati za mamino ponašanje kao da je “loše”, za tate je prihvatljivo, dopušteno, očekivano.

Da li sam loša majka? Nemojte o sebi milsiti kao o lošoj majci samo zato što ne osećate oduševljenje pri pogledu na bebu, niti ako za vas nije vrhunac dana slušanje priča drugih mladih mama o pelenama, dojenju, plakanju njihovih beba. Ukoliko imate potrebu za svojom privatnošću ili želite da se osamite i čitate knjigu ili pričate sa prijateljicom, to ne znači da ste “loša majka” već da iskreno priznajete svoje potrebe. Moguće je i da ćete osetiti određenu krizu identiteta jer ste preko noći postali robom svoje bebe i njenih potreba. Prirodno je i da vam njen plač ponekad “ide na živce”, da se osećate “zaglavljeno” između pranja pelena i spremanja kašica. Sve to ne znači da ste loša majka.

Ipak, postoje li situacije kada treba da se zabrinete zbog svojih emocija? Ukoliko ne možete da se naterate da ustanete iz kreveta iako vas beba uporno doziva, u dužem vremenskom intervalu, ili imate osećaj da vam je svejedno za njene potrebe, ako gubite apetit, nemate volju da razgovarate sa bliskim osobama, a posebno ukoliko imate porive da sebi ili drugima učinite nešto nažao…potražite pomoć stručne osobe, tj. lekara. Osim o postporođajnoj depresiji, ovako se mogu manifestovati i neki drugi poremećaju koji najčešće nastaju usled neravnoteže postporođajnih hormona. Pored lekara, pomoć vam može pružiti i psiholog, u zavisnosti od tegoba koje osećate.

Majčinski instinkt se može probuditi odmah, ali ni ne mora. Za početak, dovoljno je da osećate povezanost sa bebom, potrebu da je zaštitite i da se brinete za njene potrebe. Vremenom, kako se budete sve više upoznavali, osećaćete se mnogo sigurnije u svojoj ulozi mame i u svoje emocije prema bebi. Takođe, instinkt se ne može ni steći ni naučiti. Ali, ono što možete učiniti je:

• Posvećujte se svom detetu na najkvalitetniji mogući način. Uložite vreme, strpljenje, energiju.
• Mnogo razgovarajte. Pratite ga u svim fazama odrastanja.
• Mislite o sebi kao roditelju. Preispitujete svoje postupke, ne ustručavajte se da zatražite pomoć kada se osetite nesigurno.
• Imajte poverenja u sebe. Slušajte svoj unutrašnji glas. To je jedini način da ga osnažite i ohrabrite da ubuduće bude glasniji, a vi sigurniji da vas ispravno savetuje.
• Pokažite detetu što više ljubavi. Sigurnost koju mu ulivate svojom ljubavlju omogućava razvoj deteta u samopouzdanu, vedru osobu.

Konačno, da li će vas u vašem roditeljstvu poneti majčinski instinkt ili ne, možda nije ni važno. Ako je kod vas ovaj instinkt i prisutan, to i dalje ne garantuje da ćete biti odličan roditelj, baš kao što njegov izostanak ne znači da je neka mama “loša”. Kakav ćete roditelj postati zavisi od načina na koji se ponašate prema detetu, od vaše ljubavi, postavljanja granica, posvećivanja… a ne od nekakvog instinkta. Naime, dok oko postojanja ovog instinkta i možemo imati različita mišljenja, činjenica koja je mnogo važnija za vaše roditeljstvo, koja je neosporna a što ćete uskoro osetiti i sami jeste da ćete upravo svoje dete voleti najviše na svetu, zauvek.

[/dt_sc_two_third]