[dt_sc_two_third first]
Nemirluk ili neposlušnost je očekivano ponašanje kod dece. Veća ili manja razigranost, radoznalost, dinamika, određeno ispitivanje granica roditeljskog strpljenja… predstavljaju sastavni deo odrastanja svakog deteta. Međutim, roditelji ponekad ove uobičajene dečije nemirluke pogrešno nazivaju “hiperaktivnišću”, čak se time i hvaleći, ne shvatajući koliko, zapravo, greše. Takođe, pojam “hiperaktivnosti” se brka i sa razmaženošću ili inteligencijom. Ipak, hiperkinetski poremećaj pažnje, tzv. ADHD sindrom i nemirluk nisu isto. Iako poremećaja pažnje ima više, najčešći je upravo ADHD sindrom, a uobičajeni izraz za decu sa ovim sindromom je “hiperaktivno dete”. Broj dece koji imaju ovaj sindrom se povećava u svakoj generaciji a 10 puta više zahvata dečake nego devojčice.
Dijagnostikovanje. Roditeljima nije lako da budu objektivni kada je razvoj deteta u pitanju. Zato, ukoliko sumnjaju da njihovo dete, u odnosu na svoje vršnjake značajno odstupa po težini kojom se koncentriše na jednu aktivnost ili misle da postoje neke druge teškoće u njegovom odrastanju, treba da potraže mišljenje stručnjaka. Dečiji psiholozi, defektolozi, psihijatri mogu da objektivno procene dete i utvrde, eventualno, odstupanje od uobičajenih standarda za određeni uzrast. U slučaju postavljanja dijagnoze ADHD sindroma, oni će predložiti odgovarajuću terapiju koja će omogućiti detetu da fokusira pažnju i nauči da ovlada sopstvenim potrebama, pokretima, opštim ponašanjem. U terapiju se uključuju roditelji i školsko okruženje a u određenim slučajevima terapija podrazumeva i upotrebu medikamenata iz grupe psihostimulanasa.
Hiperaktivno dete. Simptomi hiperaktivnosti ponekad se javljaju još u najranijem uzrastu, i idealno je da se odmah pri otkrivanju preduzme odgovarajuća terapija. Ipak, ako ne tokom predškolskog perioda, ovaj sindrom biće otkriven kada dete krene u školu i dobije prve ozbiljnije obaveze kojima treba da odgovori.
Dete sa ADHD sindromom najčešće pokazuje sledeće osobine:
- motorički izrazito aktivno. Stalno se vrpolji, ne može mirno da sedi, ili trčkara ili skače ili se negde penje ili… jednom rečju, “ne drži ga mesto”.
- ima teškoća u koncentraciji. Dete zaboravlja šta treba da uradi, ne završava započete zadatke, gubi poverene stvari… Iako su fizički gotovo neumorna i sa ogromnom količinom energije, kada im se poveri neki zadatak, (čak i fizički), deca sa ADHD sindromom teško mogu da se fokusiraju na zadatak dovoljno dugo da bi ga i obavila. Svaka aktivnost koja zahteva koncentraciju zamara ih znatno pre nego njihove vršnjake.
- izrazito rasute pažnje. Svaka sitnica detetu može da odvuče pažnju, ali zatim i toj sitnici pokloni tek minimum pažnje dok ga ne okupira nešto sledeće. Pažnja im je bez skale vrednosti, odnosno, kao da je svaka sitnica koja se pojavi u okruženju podjednako važna.
- verbalno nametljivo. Dete uvek ima komentar na sve, upada drugima u reč, ponaša se kao da sve zna…
Školovanje hiperaktivne dece. Upravo zbog navedenih osobina, deca sa ADHD sindromom uglavnom postižu postižu slabije školske rezultate od svojih vršnjaka. Najbolje savladavaju kratke i što konkretnije postavljene zadatke. Važno je i da ti zadaci budu iz spektra onih sadržaja kojima je dete već ovladalo, uz malu primesu nepoznatog, kako bi istovremeno imalo mogućnost da ih savlada (zbog onog već poznatog), ali i motivaciju za trud (zbog onog nepoznatog). Idealno je da im škola omogući individualni program savladavanja školskog gradiva. Naime, u zemaljama gde su male grupe učenika po odeljenju, gde je učenje interaktivno a ponuđeni sadržaji usklađeni sa dečijim interesovanjima deca sa ADHD sindromom postižu bolje rezultate jer takva sredina omogućuje individualni pristup.
Ponašanje roditelja hiperaktivne dece. ADHD sindrom ne može da prođe “sam od sebe”, već zahteva stručnu pomoć i određeno ponašanje kako roditelja tako i ostalih odraslih osoba iz detetovog okruženja. Roditeljima se sugeriše da u što većoj meri usmeravaju dete da završava svoje obaveze, izbegavaju grdnju, ograniče gledanje TV-a, što više dete pohvaljuju kada pokaže poželjno ponašanje, uvedu red u njegove dnevne aktivnosti. Preporučuje se i što više fizičke aktivnosti i boravka na otvorenom prostoru. Hiperaktivno dete se nerado uključuje u sportske klubove, jer se i ovde od njega očekuje poštovanje određenih pravila, ali će svaka fizčka aktivnost biti dobrodošla jer mu omogućava fizičko rasterećenje.
Nemirno dete. Za razliku od dece sa ADHD sindromom, nemirno dete je ili u nekoj svojoj razvojnoj fazi aktivnije, ili generalno, u odnosu na svoje vršnjake, razdraganije, nestašnije, dinamičnije. Ipak, čak i kada njegovo ponašanje predstavlja problem za roditelje ili vaspitačice u vrtiću, to još uvek ne znači da ima ADHD sindrom, jer to mogu da utvrde samo pedijatri, psiholozi, psihijatri. Nemirno dete je ponekad, “samo” prezaštićeno, od strane svojih roditelja ili drugih odraslih osoba. Jer, kada se oni ne ponašaju u skladu sa uzrastom deteta, kada ga ne usmeravaju na određena ponašanja, puštaju ga da bez ograničenja radi što želi, dete svoj nemirluk dodatno neguje. Nemirno dete odaje utisak da mnogo toga, može i zna, ali prosto, neće, jer je naviklo da to neko uradi umesto njega.
Razlika između “nemirnog” i “hiperaktivnog” deteta. Kada radi nešto što voli, pažnja “samo” nemirnog deteta je fokusirana. Ono uspeva da organizuje igru, ili samostalno ili sa drugom decom, bez stalne vike, rušenja i menjanja pravila igre. Ipak, osnovna razlika je što hiperaktivno dete ima rasutu pažnju i povećanu potrebu za kretanjem u svakom trenutku i u svakoj situaciji. Odnosno, ono ne razaznaje zahteve različitih situacija pa se na isti način ponaša i u svom domu i kod bake i u dečijem pozorištu…
Konačno, hiperaktivnost nije “bauk”. Ali, važno je da se na vreme detektuje i započne odgovarajući program. Tako će dete razviti sve svoje potencijale i izrasti u zdravu, optimističnu, samopouzdanu osobu.
[/dt_sc_two_third]